16. Septembra 2019. | 12:05
Početna / Fotografija / Бол заветног храста „Молитва”

Бол заветног храста „Молитва”

 

Бол заветног храста „Молитва” из „Пачариза” атара српског села  Борач због изгубљене гране одјекнуо је у Горњој Гружи попут муње, највећег непријетаља старине из Пачариза. Кратак рез на телу путника кроз време, знак је поред пута јер када га видите покрену се сећања застанете и знате да нисте залутали. Ушли сте кроз невидљиву капију изгубљеног  средњевековног „Града Борча”. На капији пише ћирицом „Добро дошли у еколошки град средњевековни Град Борач који датира из 1220. године. Простире се на 300 до 750 метара надморске висине на површини 3 051 хектар. Број домаћинстава 204 број становника 650…..”

Гледајући кроз круну  „Молитве” видимо српске јунаке како бране „Тврђаву” од војски са Запада и Истока. Усамљено горостасно стабло је посвећено место. Испод својих крила дочекивао је литије мештана села више од два века на заветни дан, „Петровдан”. Народ ће упамтити  да је „Завет”  изгубио једну осмину запремине своје крошње ту негде између Светога Илије и Преображења лета господњег 2019. године.

 

„Атар села Борач у прошлости био је готово сав под шумом. На то указују остаци усамљених горостоасних стабала који су све до данас задржали. Такав храст је у Борчу који има обим 376 центиметара, затим липа испод Борачког Крша која је обима стабла пет метара. Та липа је стара око 250 година и сматра се најстаријим стаблом у Гружи”, написао је историчар и публициста Бориша Радовановић 2003. године у књизи „Борач драгуљ Шумадије”.

Борач је био окружен зеленилом, а од старих шума остао је само сачуван Запис у Пачаризима и по који стари храст у неколико насеља на падинам Јешевца. Запис у Пачаризима или Молитва је најразвијеније стабло на нашим пределима. Храст је робусних грана које чине  котласту круну, чија је висина  била нешто већа од ширине. У свако годишње доба и доба дана делује импресивно, у току вегетације понајвише. По задњим мерењима обим стабла је 4,5 метара. Његова старост се процењује од преко двеста можда до двеста педесет година. Молитва је свето „табуисано” дрво. Као такво не сме се сећи и користити за огрев. Када падне грана остаје док не иструли. Природа га је створила, а ми морамо да га сачувамо од нас и од имеле”, рекао је за ПОКАЗИВАЧ Душан Божовић, историчар и песник.

Губитак гране је слутња доћи ће до велике промене. Промене се већ виде – обнављају се прилазни путеви ка усамљеној варошици са три стране. Пронађено је и место извора топле воде иза Крша. Треба неко само да покрене енергију која чека да буде искоришћена и да оплоди алувијалне равни до Гружанског језера и оживи баште из снова гружанских домаћина. Да жеље из садашњости остваримо у будућности.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Miloš Ignjatović

Miloš Ignjatović
Priređivač Šumadijskog ateljea. Fotoreporter ,,Blica'', ,,LID-'a'', ,,Sportskog žurnala'', ,,Svetlosti'', ,,KG novina'', ,,Politike''.