20. Septembra 2019. | 17:57
Početna / Pokazivač pokazuje / Бранко Павловић: Пола века спортског живота Карате клуба Раднички Крагујевац

Бранко Павловић: Пола века спортског живота Карате клуба Раднички Крагујевац

Јубилеј пет деценија постојања Карате клуба Раднички је повод за разговор о историјату, спортским резултатима са Бранком Павловићем мајстором каратеа петог дана и шефом тренерског штаба првог клуба белог спорта у Крагујевцу.

Спортски клуб КК Раднички  основан је 20. марта 1969. године  као Карте клуб „Машинац” и може се похвалити да је лидер овог спорта у читовој централној Србији. На иницијативу свестраног спортисте Радивоја Радосављевића из рековачке Ломнице који се бавио атлетиком у Крагујевцу и источњачко –  западњачком вештином у Београду. Радосављевић је пелцер примио на „Ади Циганлији” у карате клубу „Биолог” од Жике Вукојчића једног од првих мајстора и тренера карате вештине у Југославији. Клуб је отворио као официјелни представник Карате одбора Југославије карате спорта за градове Крагујевац и Краљево, са правом оснивања клуба и ширења карате спорта. Иначе карате спорт је у Југославији признат 1963. године као подсавез старијег борбеног брата „Џудо Савеза Југославије”.  Убрзо мења име и постаје члан Спортског друштва Раднички.

Како си сазнао за новоосновани  клуб источњачке борилачке вештине?

-Преко плаката на огради Техничке школе сазнао сам да „Карате клуб Машинац” врши упис чланова у холу Гимназије. Тренинзи су се одржавали у подруму Гимназије. У прву школу уписано је 136 полазника. У клуб су имали право да се упишу само: средњешколци, студенти, сениори и јунари, док пионири, полетарци и девојке нису имале праве уписа. Тренирали смо два пута недељно у ноћним часовима. Први тренинзи одржавали  су се увече од десет до пола дванаест, а други до један ноћу.

 

Твој први тренер?

-Мој први тренер Радивоје Радосављевић је и први тренер у КК Раднички. Данас са њим са којим сам у овој вештини и спорту од детињства. Једини смо у клубу све ове године. Он као тренер и судија, ја као такмичар и тренер. Радивоје нам је причао да је прве потезе ове источњљчке вештине „примио” од свог брата Жике, београдског студента у њиховом родном селу. Озбиљније тренира у његовом клубу у Београду. Тада је била мода да студенти оснивају карате клубове и дају имена по својој струци. Први каратe клуб у Југославији био је београдски универзитетски клуб  „Студент”, следе: „Медицинар”, „Биолог”… Радивоје је био оснивач и први председник клуба. У подруму Гимназије одржан је први карате семинар под руководством Животе Вукојчића. Други семинар који је трајао пет дана остао ми је у сећању као најкрвавији семинар на коме сам био. На почетку семинара било нас је скоро педесет учесника, петог  дана остало нас је само петоро. Жика Зафировић, Богдан  Кесић, Марјановић, све актуални репрезентативци у то време су нас испребијали и повређивали. Упамћено је да су њихова кимона била крвава. На том семинару сам положио за  жути појас, јуна 1969. године. После неког времена изгубили смо термин у Гиманазији. Прешли смо на голу ливаду у Лекиној бари изнад силоса! Тренирали смо у вечерњим сдатима и ноћу. Прву ноћ груписни у кимонима вежбали смо кате. Беласање кимона у мраку на ливади плашило је пролазнике. Једна млекаџијка бацила је канте са млеком помисливши да смо вампири. У бежању се саплела и пала је када смо на крају кате сви заједно испустили кјаји.

 

Када сте се консоладивали и клуб ставили на ноге?

-Тек у четвртој години постојања клуб добија кров над главом. Карате и школе су увек везани, нашли смо кров над главом  у просторији Основне школе “Светозар Марковић”. Тренерили смо три пута недељно: уторком, средом и четвртком од 16 до 18 часова. Због мале сале број полазника Карте школе „Шото кан” је био ограничен, али примали смо заинтересоване девојке и децу од 9  до 14 година. На челу клуба дошао је Вукман Марковић и вештину смо препоручили јавности као спорт за самодбрану и као рекреацију за физичко обликовање.

Седамдесетих година код полагања за зелени појас у Крагујевцу код комисије коју су сачињавали чувени карате мајстори  Илија и Владимир Јорга вештину сам морао да доказујум руку везаних иза леђа. Наравно да нека борба “један на један” није ни била интересантна, морао сам да радим борбу против два супарника из клуба. Запамтили смо то полагање. Они и ја испребијали смо се јуначки. Спартанско васпитавање наставио сам на семинару у Зеленици 1971. године где сам полагао за плави појас, са везаним рукама напред и борио се са три противника. Од нас двадесет пет кандидата нико није положио, али највећи мој успех је био што сам сам полагање завршио на ногама и што једино ја нисам био нокаутиран.

Твоја такмичарска и тренерска каријера су испреплетане од самог почетка бављења каратеом.

-Први пут смо као екипа изашлим на борилиште 1970. године. Екипно смо заузели треће место у Србији, Александар Збиљић постаје вицешамион у борбама, Стрвица Јовановић трећи у катама. Такмичио сам се у катама појединачно и екипно и наступао за сениорску екипу у борбама. Издвојићу бронзане медаљу 1976.  на првенству Србије и у Јединственој лиги Србије 1977. године, први са ката тимом на првенству Западне Србије…. На првенству Југославије 1979. године са ката тимом био сам пети…

 

На ревији мајстора марта 1979. године поводом десетогодишњице клуба извојевао си ефектну победу против репрезентативца Југославије Драгана Јоксимовића из “Црвене звезде”.

– За љубитеље источњачких борилачких вештина било је велико задовољство  да  на делу виде мајсторе за које су се везивале многе легендарне приче. На турниру је учествовање репрезентација Југославије уз учешће 13 најбољих наших екипа донело много интересантних мечева. Јубиларна ревији каратеа је прилика коју су крагујевачки каратисти прижељкивали, јер смо ми и „21. октобар” из Крагујевца били мотивисани да се докажемо против најбољих сениорских и јуниорских репрезентативаца Југославије пред пуним гледалиштем хале Језеро.

Против Јоксимовића сам спарингово безброј пута на семинирама и радио два официјелна меча. Јоксимовић је утренирани грмаљ који је био скоро четрдесет килограма тежи од мене. Занимљиво је да сам се први пут са њим сусрео у Горњем Милановцу, његовом родном граду, где сам изгубио због пристрасности судија минималним резултатом. Други пут смо одрадили нерешено и трећи пут сам га победио у мом родном граду за мање од двадесет секунди.

 

 

Некако си се определио за тренерско звање, отац Рака и  мајка Олга су твоју љубав ка каратеу окривила за предуго студирање?

-За карате сам се определио јер сам увек био расположен за мушке, борилачке спортове! Отац ми није дао да се бавим боксом. Није никако могао да се помири ни са мојим избором каратеа.  Тражио је од тренера да ми не дозволи да тренирам. Није хтео да ми даје новац за чланарину. Чланиру сам плаћао одвајајући од џепарца.

Тренинге за почетнике почео сам да водим већ од 1970. године. За тренера сам учио, а тренерску лиценцу сам стекао на семинару у Котору. Новосадски факултет је 1974. године на семинару организовао обуку и полагање за тренерски испит који сам такође положио. Први тренер је наставио да се усавршава уписавши Вишу тренерску школу за карате и није био често присутан на тренинзима. Мењао сам га ја, Стевица Јовановић, Првослав Миловић. Много тренера је прошло кроз клуб: Рађен Живић, Милић Миловић, Власта Радовановић Славољуб Брадоњић, Зоран Симовић, Драган Крчмар.. .сада у клубу тим позивом се баве Исидора и Христина Павловић, Срђан Бабић и Бојан Живковић. Први тренер је престао да се бави тренерским позивом 1982. године посветивши се судијској каријери.

 

Којим спортским успесима клуб треба да се дичи?

Мислим да је први прави успех постигао Зоран Симовић поставши 1978. године сениорски првак Југославије у лакој категорији. За њим следе са сребрном медаљом Драган Крчмар у јуниорској тешкој категорији. Велики је успех улазак екипе у Прву лигу 1982. године, на највећем савезном турниру одржаном на нашим просторима у Марибору, уз учешће двадесет екипа. Следи затим друго место у Првој лиги 1996. године у скраћеној Југославији. Пет медаља на Светском Купу у Будимшти…1996. године поводом 28 година клуба одржан је велики турнир и изложба фотографија „Духом, телом и фотоaпаратом” о историјату Карате клуба Раднички и прва изложба спортске фотографије у Крагујевцу, Југославији и Европи, посвећена спортском каратеу мајстора фотографије и каратеа Милоша Игњатовића. На отварању изложбе била је репрезентација Југославије, неколико најбољих клубова Југославије и целокупно руковоство Карате савеза Југославије који су били и учесници турнира.

Најсјајнија одличја нашег града су две бронзане медаље са Светског првенства у Сан Ситију у Јужној Африци која су нам донела наша појачања Славенко Бајић и Рифат Мујановић и златна медаља Славенка са Европског првенства у Београду 1998. године.

 

Кроз клуб је продефиловало више од 11 000 младих и духом младих Крагујевчана.

-Не само из нашег града, код нас долазили на обуку људи из целе Југославије. Медаље ко медаље, заборављају се, већи траг у Крагујевцу оставили су наше каратеке: у животу града, науци, просвети, уметности, бизнису. Из клуба је изашло преко педесет доктора наука: браћа Арсенијевићи, Угриновић, Вуловић, Сузана Гајовић, судија Оливера Марковић Лола, али и један академик Милорад Бојић који је био полазник прве карте школе. Наши млади чланови су се успешно доказивали и у другим спортовима: на атлетској стази Милош Срејовић, рвачи Јакшић и Вучелић који су постали светски шампиони,  у копачкама и лову Томица Радосављевић. У уметности: академски сликар Тања Николајевић, ликовни уметник и доктор физике Драган Тодоровић, спортски фотограф Милош Игњатовић, златар Славољуб  Галић Ђани, сликар реалиста Раде Вукадиновић. У бизнису су се доказали Драган Јововић и Горан Којић…

Три „Кинеза ” у клубу?

-Поред мене ту су још два млађа момка: Новица Трифуновић и Драган Томић који је у наш клуб дошао из нашег пријатељског клуба „21. ОКТОБАР”.

 

Ниси примио признање као најтрофејнији тренер у Шумадији 1996. године у Свечаној сали Клуба војске Југославије од стране клуба?

-Учинак који сам остварио је био искључиво тренерски. Нисам могао да примим награду  за оно за шта су моји спортисти у тој анкети заобиђени. Носиоци медаља са светског купа: Славенко Бајић, Рифат Мујановић  и Мирко Голијанин сребрни са појединачног првенства Југославије нису били  уважени. Клуб је доделио признања људима из Карате савеза који ни у чему нису допринели раду клуба, већ кад год су могли још су нам и штетили! То је унело много горчине у екипу, па смо идуће сезоне због тога изгубили шампионску титулу иако смо је реално заслужили.

 

Захваљујући Каналу 9, Светисалву Обрадовићу и посредничком ангажовању Тозе уз подршку људди из клуба организована је некад изузетна популарна игра на срећу на локалној телевизији „Томбола Карате клуба Раднички, Таково осигурања Канала 9”. Сада су у финансијској кризи, а били сте цареви?

-Од оснивања клуба па кроз све ове године увек смо били на маргинама финансирање спортиста Крагујевца. Што се тилче финансирања од стране града масовност се није ценила, резултати када смо их постигли опет се нису ценили. Образложења функционера  су била више него наивна: „Ми не финасирамо масовност”. Када смо осамдесетих били једини прволигаши у граду добили смо још чуднији одговор: „Ми морамо да дамо паре другима, да они уђу у виши ранг као ви”. Ми и дан данас у клубу сањамо о сали где можемо да се сместимо и да редовно тренирамо, а о татимију на поду не смемо ни да помислимо. Фискултурна сала Основне школе “Радоје Домановић” је базично место окупљања већ четири деценије. Морам просветарима “Радоја” у име клуба јавно да се захвалим на разумевању и подршци. У овом тренутку нам се будућност баш не смеши, следи приватизација Спортског клуба Раднички!

 

Имали сте паре.

-Да, када смо имали паре од томболе имали смо пријатеље и у Скупштини града, Дирекцији  изградње града, Карате савезу Србије, Спортском савезу Србије. Направили смо идејно решење за изградњу сале на тераси базена. Због неразумевања и личних интереса појединаца нашег клуба који су то саботирали пројекат није остварен.

 

Павловићи су спортска породица.

-Ћерке смо ја и супруга Снежана васпитали да наставе нашу спортску традицију. Већ са шест година биле су чланови КК Раднички. Постигле су завидне спортске резултате у извођењу ката и у спортским борбама као пионирке и јуниорке. Обе су стекле мајсторска звања и када су требале да постигну врхунске резултате у спорту повреде су их спречиле. Исидора је повредила у осамнестој години кичму, а Христина у седамнаестој колено, али су наставиле са усавршавањем и усмарене су ка тренерском позиву. Спортска будућност је унук Јанко који већ ради мушку шпагу.

Спортска вештина са рукавицам или без заштитних рукавица?

-Већи степен вештине радио се без рукавица јер по правилима и ниси смео да повредиш противника. Те борбе су биле мушкије, много атарактивније и оштрије. Те мечеве је пратило много публике. Сале у бископима “Шумадије” и “Пионира” биле су пуне до последњег места као и хала Језеро, а карте су се плаћале. Нас је у том периоду било срамота да покажемо да смо примили ударац који нас боли, стезали смо зубе и настављали даље. Ја сам на једном турниру у првој борби поломио леву подлактицу, али сам наставио да се борим са повређеном руком. Добио сам три борбе узастопце, тек сам у полуфиналу изгубио прегласавањем судија.

 

 

 

 

 

 

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Miloš Ignjatović

Miloš Ignjatović
Priređivač Šumadijskog ateljea. Fotoreporter ,,Blica'', ,,LID-'a'', ,,Sportskog žurnala'', ,,Svetlosti'', ,,KG novina'', ,,Politike''.