20. Septembra 2019. | 22:59
Početna / Magazin / жика ранковић: две беле птице прелетеше преко цркве светог димитрија

жика ранковић: две беле птице прелетеше преко цркве светог димитрија


кроз
крошње  храстова

лишће кестенова

кроз шупље стене

ветар пева

 

дрвеће додирује беле облаке

таласи равнају пешчане обале

дугачке плаже златног песка

светлуцају под сводом

распламсалог неба

 

плима котрља камење кроз увале

на сланим стенама

зелене борове грли бела пена

 

караван камила

одлази преко врелих пешчаних дина

према витким белим минаретима и шедрванима

према аладину и шехерезади

 

над неретвом се распукле  шантићеве  гранате

модре кише лију над мостаром

низ турску калдрму

преко ћепеника старих кујунџија

 

кањони преносе крике орлова

сунце боји у црвено врхове планина

бели таласи се разбијају о високе стене

где пингвини изводе свој чаробни плес

 

бесконачни зелени таласи

разгранатих маслина броје векове

поигравају на ветру

 

брежуљци окићени стаблима поморанџи

јато белих птица прелеће изнад

оцветалих поља

изнад цркве светог димитрија

 

видим своју сестру међу њима

окреће се и маше ми крилом

срећан сам

напокон после толико година туге

срећан плачем

 

на врховима глечара светлуцају

моји преци

 

мој пријатељ крај чијег одра

смо јуче туговали

пролази са модиљанијем

са андрићем стазом поред језера

 

мој стриц драгић се враћа из лова

крај њега трчкара

мали жути јазавичар мики

стрина љубица поставља вазу са мирисним колачићима

на бели столњак крај шимшира у дворишту

 

негде се чује хармоника

и песма свадбарска

моја бака даница и деда драгољуб седе испод великог ораха

иза њих камени зид и

сенка киселог дрвета

 

поред бунара у дворишту

моја баба живка

грлено пева лепу  горњогружанску песму пуну љубави

деда милорад  испија своју хладну ракију из подрума

на троношци наслоњеној на будимку испред врата старе куће

 

набрекле шљиве плаве се на гранама

јабуке се котрљају поред белог  зида

срећа пева са птицама у крошњама

пегавих  кајсија

 

босоног низ зелену пољану мој ујак

јури за лоптом са својим ђацима

здрав и млад

 

плодови се њишу на дрвећу

тешки гроздови полегли

по жућкастој оштрој трави

 

све је ту

постоји ли нешто

међу звездама

у светлуцавој дубини свемира

све је ту око нас

 

делфини и ајкуле

крстаре бескрајем

кристално чистих вода

планински цветови удишу прозрачни ваздух

шире своје латице изнад понора и

биљака што  господаре временом и простором

киша повија крупне листове

зелених дивова

 

све је ту

сви моји познаници

они уз које сам одрастао

френк синатра

чапајев

гагарин

паја вујсић

и даље наплаћује карте у

свом аутобусу

чујем песму рањеника

из булајићеве неретве

мате парлов

лети преко конопаца

у загрљај својим навијачима

овде све престаје

вечност започиње велику гозбу

на коју нисмо  још позвани

остаћу овде добровољно, заувек

 

бићу  песак, белутак

трава, земља, дијамант

свеједно

грумен угља

корен линцуре

стабло шљиве

око ирваса

бићу део свега

то је суштина

прах на латици

жаока пчеле

зуб лава

било шта

препуштам ветру

да звуцима

забележи мој одлазак

 

јуче је умро мој пријатељ

а данас га видим

како у галопу јури

непрегледном степом

са белим коњима дугих грива

први пут сам срећан

јер видим да смрт не постоји

само лепота и бескрај

трептај у коме сам живео

разлио се у широко и дубоко плаветнило неба

 

реке се преливају преко камених брана

голубови лебде изнад

зелених поља

антилопе фијучу као стреле

кроз високу траву

трешње се котрљају низ прашњаву стазу

нестају  међу цветовима на рубу шуме

 

видим своју заборављену љубав како

на крилима лептира

лебди изнад

црвених латица мака

прозрачна као црквени витражи

 

значи тако то све бива

добијеш крила и летиш као орао

изнад зелених река, залива,  камених тврђава

као бели голуб, дрозд, сврачак, врабац

изнад улица свог детињства

у трену постајеш део мноштва

 

војске црних војника из африке

на зебрама играју свој божански плес

птице се као копља забадају у облаке

пониру крај стрмих литица до самог дна

океана и враћају се са бисерним огрлицама на кљуновима

рибе лете изнад пурпурних грана

патуљастог дрвећа у долини

плави цветови нагињу своје главе изнад уснулих брда

тигрови нечујно клизе око

стабала столетних шума

тигрови са људским лицима

секвоје диносауруси

нестају као дуге изнад водопада

 

пронашао сам

своју слободу

сада знам

срећа постоји

као светло

и као тишина

камен на црвеној стази

први пут од рођења

не плашим се смрти

 

не постоји коначност

све траје и све је заувек

не постоје растанци

само промене

лаган као облак

дечји змај

откинути лист вишње

летим изнад свега и

видим све

разумем све

орах сам испод сухог лишћа

видра у зеленој реци

брод на океану

магелан у плавом  бескрају

олдрин у свемиру

камен на џосеровој пирамиди

шерпас међу блацима

кап кише на прозору

шкољка на репу кита

прашина на сурли слона

јагње у злату сламе

звезда изнад твога крова

делић свега

сада знам

све је само трен, трептај

муња на олујном небу

само звук који нас прене из сна

али не пробуди

 

и први пут није ме страх

осећам како ме напупта туга

као велики облак изнад житних поља лагано плови

ка плавим брдима

и први пут нисам усамљен

од како сте отишли вољени моји

јер видим

да тамо где сте и даље све постоји

 

љубав је вечна

нада стварна

а душа бесмртна

 

плачем срећан

што ћу једнога дана

добити крила

и бити са вама

птица у срцу свемира

сјај на образу бескраја

 

 

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Žika Ranković

Žika Ranković
Više godina aktivno učestvuje u javnom životu Srbije u oblasti umetnosti, kulture i informisanja. Organizator je i učesnik velikog broja kultrunih i medijskih manifestacija. Tekstovi su mu objavljivani u elektronskim i štampanim medijima širom sveta. Član je Udruženja dramskih pisaca Srbije i UNS-a.