16. Septembra 2019. | 12:10
Početna / Magazin / жика ранковић: смртне године (одломак)

жика ранковић: смртне године (одломак)

1.

Поражени војници пили су вино крај дугог прашњавог пута. Умор им је светлуцао у борама. Очи су им биле празна огледала у које није могао да стане цео тај дан и лишће старих јабука испод којих су седели. Војници су увек поражни само им то нико није рекао. Недалеко од њих певали су, урлали, пијани победници. Победили смо, ми смо богови – урлали су. У недрима њихових, од чекања уморних, жена већ су куцала срца деце поражених. Све је предуго трајало. У јатим су летеле птице низ широко небо. Јесен је почињала. Зарасле у коров њиве чекале су на обогаљене победнике. Поток пун трулог људског меса црнео се у рањеном дану.

2.

Ноћу су на ломачама спаљивали јеретике. Било је време жира па су шуме биле пуне подивљалих свиња. Било је опасно проћи кроз тамне, густе храстоваке. Блато је прекрило све сем камена. Хладно под језиком у недрима и иза ува. Свињари су правили блатњаве колибице крај потока. Иза димних ватрица седела су њихова босонога дечурлија крупних очију и малих дланова. Око њих су цветале биљке пуне горког млека које је у себи чувало и живот и смрт. У киши што се заустављала у крошњама столетних стабала крили су се ветрови натопљени водом и плодовима далеких пашњака. Ноћас су, кажем, спаљивали јеретике изнад села. Пуцкетале су ломаче и чули су се крици. Ујутру су правоверни халапљиво гутали црне бобице и поваљивали још топле голотрбе жене.

3.

Врели камен на врелом камену. Ту само змија зубе оштри. Сува трава посечица, трње у борама у очима… Не смем да те погледам Бато. Не смем. Опрости ми,  поглед ти је смртоносан. Уселила се у њега лепа девојка чобаница са зелених наших поља шумадински и пева неку тужну песму од које тице падају мртве ко жир у јесен. Није то лепа чобаница Бато него страшна баба са косом у руци и на белом коњу.

Једне године, на вашару, гледала ми циганка у длан и мене је она рекла да ћу да умрем на онај дан када усним Светог Георгија и Марију пресветлу у греху и Светог Николу, славу нашу, како бос и са ченгелима око врата улази у нашу авлију и пада пред качаром. Изађе мама а он је пита: сејо моја слатка дајдер ми лечка воде ладне а мама наша се насмеје па узме бичалук и све га  с њим онако ижеднелог и уморног на капију протера, а ја јој велим: што мамо славу нашу не позна, славу нашу Николу пресветог не  напоји водицом ладном.

Е ноћаске Бато усни тај сан на овом камену проклетом арнаутском па не смем у око да те погледам, око твоје пуно трња и земље, јер сутра ћу и ја међу вас босоноге и оголеле да се умешам. Пусти ме бар на овај дан да се изјадам, окадим и крстом прекрастим над овим безданом црним. За нас је Бато и сан и рат и велико одање само пут у земљу где мртав живим влада.

Врели камен на врелом камену. Само змије и живи мртваци. Само јаук и трули опанци.

 

 

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Žika Ranković

Žika Ranković
Više godina aktivno učestvuje u javnom životu Srbije u oblasti umetnosti, kulture i informisanja. Organizator je i učesnik velikog broja kultrunih i medijskih manifestacija. Tekstovi su mu objavljivani u elektronskim i štampanim medijima širom sveta. Član je Udruženja dramskih pisaca Srbije i UNS-a.