19. Oktobra 2018. | 06:35
Početna / Magazin / жика ранковић: чопор буилдинг

жика ранковић: чопор буилдинг

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Лако и брзо групица безначајних, сивих и невидљивих, претвори  се у бесну, разјарену, спремну на све руљу, разуларену масу која урла, гази, разбија… убија. 
У чопор који режи.
Разјапљених вилица, забалусана, заталасана, црвених очију и стиснутих песница.
Довољан је један луд да сви полуде. Како се лако покрене страх у гомили, увек и у сваком тренутку спремној да се претвори у звер која гута све пред собом.
Чопор који урла, завија, прети.

Сваки чопор по правилу прави своју јазбину и брлог где размењују своје трабуњање и балусање и уживају једни у другима. Греју се, осећају се значајним тако окупљени у безначајну го,илу црева, прљавих гаћа и праззних глава.
Сваки, било какав скуп људи је потенцијални чопор. Глупост и незнање, чији је производ страх који покреће гомилу, су подједнако опасни и у затвореном и на отвореном простору.
Страх покреће све. 
Из страха смо љубазни до подређености неком блесану кога презиремо. Јер он можда може, зна, има, негде неког, или је луд или може да нас угрози или окрњи некакав наш ситни интерес или потајну амбицију коју као нежни цвет гајимо дубоко негде у тами своје подсвести осећајући је као повремено голицање, пријатну наду да ћемо из те септичке јаме у коју су нас гурнули са непознатом генетском смешом, врећом, бомбом, званом колега – ца, да ћемо успети љубазношћу и немешањем, чињењем бесмислених, непотребних радњи, једнога дана, када будемо из те рупе успели да изгмижемо, дођемо до ивице и покушамо да удахнемо дашак слободе, да та звер, биће испред нас, обликовано генетским отпадом стотина генерација лудака и будала свих врста, да неће, из захвалности што смо му верно служили, да нас повуче за ноге и стропошта поново у смрад свакодневице.
Страх нас чини слугама и господарима у исто време, час смо Џекил а час Хајд, понизне жртве које се претварају у бескрупулозне злочинице ако њихов зверски инстинкт наслути да је страх бића испред њега већи.
Све је могуће. Сви смо од истог, лошег материјала који служи похоти, бесмислу, разарању. Нема ничег племенитог у људском роду све је само изнуђено страхом од смрти и пролазности, беде и сиромаштва, понижења или усамљености. 
Они који нису такви нису одавде они су негде одозго саткани од светлости и само за трен залутали су ,међу звери и чопоре. Сасвим случајно личе физички на нас, чопор који гази и прождире.
Најчешће постају жртве таквих монструма који касније, наравно из страха тим, таквим својим жртвама дижу споменике и храмове и клањају им се. 
Чопора никада нико није успео да се ослободи. Једино је смрт слобода а небо излаз. Једнакост у ништавилу.
Једине звери у природи смо ми, јадни, генетски модификовани, лудаци. Све остало су појавни облици живота. Природно настају и нестају. 
Вукови, зебре, корњаче, лабудови, било шта, долазе тихо на овај свет, као када се лист у пролеће отвори на грани и одлазе тихо као када се камен скотрља низ падину, као када кишна кап додирне запенушану реку. 
Само смо ми, притајени у чопорима, смртоносна маса. Све остало је природа. 
Нико други не мрзи, нико други не живи са толико страха, нико није тако зао, подмукао. Да, нико, само ми. Звери. Ми смо ти који су све остало измислили. Природи дали сопствене особине да би их се, тих особина, ослободили, као лепре, шуге, тешке болести. 
Не зна лисица да је лукава тета лија, не зна медвед да је доброћудни меда, да је Вини Пу на узглављу малог чудовишта, генетске бомбе која ће сутра негде некоме да буде претња, у канцеларији, брачном кревету, на шумској стази, аутопуту, у затворској ћелији. Да ће да злоставља свој пород, уништава све око себе, вара свог брачног партнера, манипулише другим зверима.
Страх је изнад нас, као тешки црни облак, као оштри бодеж.
Има ли чопор милости за било кога, за било шта? 
Нема, наравно. 
Све смо загадили лажима.
Породица? Лаж! Брак? Лаж! Љубав? Лаж! Колега? Лаж!
Све је лаж.
Највише насиља и психофизичког малтретирања има управо у породицама, браковима, међу заљубљенима, међу колегама у канцеларијама, катакомбама фирми.
Лаж која треба да сакрије страх. 
Прикривено режање звери. Потмуло режање чопора.
Да није страха не бисмо имали ни трунку самилости према било коме а опет да није страха не бисмо имали експлозивне изливе мржње и експлозије генетских бомби на трговима, у политичким јазбинама, тамним лавиринтима људске цивилизације, цивилизације гамади која се дрзнула да додирне душу природе око себе.
Страх је Бог. Контролор. Усмеривач. Кочница. Покретач свега. 
Успели смо да нагон за парењем, да „терање“ назовемо љубав, да ратове оправдамо економским кризама, убијање рушење, разарање, правдамо освајањем животног простора.
Ми смо само гентска скаламерија, отпад, машинерија коју страх обуздава или покреће, зависи од тренутка, случајности, историјских, психичких, емотивних или временских околности. 
Нема бољих и горих – сви смо звери. Само има лењих, глупих, необразованих који иду у крајности: или су максимално потчињени и лажно добри или су сурови и радикално агресивни.
Све је ништа. Муљ, трулеж, искривљена слика света око нас. Ми смо сподобе које само временом мутирају у нове облике.
Сва ова ментална ортопедија коју гурамо у уши, очи, главу, нам служи да добацимо до следеће мутације. 
Онда ће велики прасак да покрене чопор и раскомадана тела срамног људског рода коначно ће нечему служити, трава ће бити зеленија, дрвеће више а благе и мудре животиње ситије. 
Нестаће чопори који су разорили планету и на крају толико истрошили генетски материјал да више није могао да окрене још један круг. Распрснуће се као огромна кеса пуна фекалија. Алаво ће прождрети, прогутати себе саме.
Тиме ће остали живи свет, тих и ненаметљив, који лагано пулсира у ритму природе, таласа као море, као зелено лишће прашуме, вијуга као колона мрава, лети као јато дивљих гусака, пева у морским дубинама са китовима, тако ће тај, прави свет, добити поново шансу.
Као некада. Док није било људских чопора који су страхом и бесом владали стварајући око себе и у себи самима пустош и безнађе.
Нека звук ветра и шум таласа једнога дана замени режање и завијање људског накота. Нека тишина прекрије кости неуспелих творевина које су гледајући у звезде копале гробове. 
Нека патетична слика озвезданог неба буде последњи поздрав онима који треба да нестану. 
Људским чопорима маскираним у снисходљиве, нестварне креатуре које певају о срећи и љубави.
Колоне уморних, прашњавих, сивих, израњављених споља и изнутра, јадних, уплашених људи креће се од југа према северу. Њихов страх не допире до бахатих сродника по врсти који у блиндираним џиповима фијучу око њих, не додирује камена срца двадесет првог века са шлемовима и штитовима. Сузавац и батина против исконског оружја – камена. Чопор на чопор. Страх на страх.

 

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Žika Ranković

Žika Ranković
Više godina aktivno učestvuje u javnom životu Srbije u oblasti umetnosti, kulture i informisanja. Organizator je i učesnik velikog broja kultrunih i medijskih manifestacija. Tekstovi su mu objavljivani u elektronskim i štampanim medijima širom sveta. Član je Udruženja dramskih pisaca Srbije i UNS-a.