24. Avgusta 2019. | 16:35
Početna / Atelje / Ксенија Милићевић: Затурила сам свеску са сновима

Ксенија Милићевић: Затурила сам свеску са сновима

Завичајни музеј Јагодина у уторак 16. јула представио је прву самосталну „мастерс” изложбу слика „Снови – комуникација са собом” Ксеније Милићевић. Ксенија потиче из уметничке породице где фотографија, слике и скулптуре мајке Мире и оца Предрага биле доступне и несумљиво утицале на њен избор животног позива. Рођена је 1992. године после основне и средње школе уписује се на Факултет примењених уметности, одсек зидно сликарство у Крагујевцу. Дипломирала је 2016. године у класи проф. Јелене Шаленић. Одмах наставља усавршавање уписом на мастерс академске студије на истом факултету код проф. Слободана Маринковића. Учестовала је на више колективних изложби и ликовноих колонија широм Србије. 

Педигре из породице одише у њеном понашању и раду. За своју прву изложбу урадила је и фотографије за каталог. Називи дела: „Да ли ћу се врати ако ако одем”, Сећање на гоблен из бабине спаваће собе”, Хладни сусрети”… причају о тешком периоду који је успешно оставила за собом и најављује светле тренутке и радости живота. Изложена 23 рада комбиноване технике на платну и плексигласу најављују успешну и плодну каријеру уметнице која жели да учи, ствара и живи живот пуним плућима.

„Ксенија Милићевић као основно средство свог изражавања користи контраст. На њеним сликама спајају се светлост и тама, сан и јава, реално и надреално, баш као у животу постоји вечити дуализам између добра и зла, лепог и ружног, телесног и духовног, живота и смрти. „Сноликим доживљајем стварности” не предњачи ниједна страна, што она назива симетријом и уравнотеженом композицијом. Незаобилазни мотиви на сликама ове уметнице јесте шума. односно дрвеће. И шума и дрво носе у себи дуализам. Шума је један од најјачих симбола подсвести, у њој има светлости, али има и таме. Дрво је својим коренима везано за земљу, односно таму, а својом крошњом тежи ка сунцу, ка светлости. У тој шуми, која оличава чистоту она слика себе. Ту је сигурна али и заробљена. 

Трандесталност Ксенија потенцира и коришћењем плексигласа као подлоге на којој слика, она стварно и симболично види свет иза слике. Она негира границе и баријере, а њена глатка површина омогућава лакше цурење боје, којм потенцира флуидност слике.

Дуализам у Ксенијом раду види се и у начину њеног визулног изражавања. У зависности од свог унутрашњег нагона који је покреће на стваралаштво, она ради инсиктивно и несвесно и тада настају апстрактне и полуапстрактне композиције које одликује експресивност. Она напушта фигурацију и ствара слике пуне метафизичке атмосфере и снажне симболике”, рекла је на отварању Јасмина Трајков виши кустос музеја у Јагодини.

„Као мала желела сам да будем фотограф. Желела сам да фотографишем призоре из мојих снова. Свако јутро сам бележила у свеску своју снове за време основне и срење школе. Анализиралам сам сцене и схватила да ћу врло тешко успети да објективом забележим те сцене. Упознавала сам се са могућношу обраде фотографије у Адобе програмима и закључила да ће и познавањем тих вештина мени бити тешко представити своје визије, а да је будем задовољна. Одлучила сам се да покушам цртежом. Почела сам цртежима у ђачким свескама са оловком да скицирам, наставила  угљем на разним подлогама и била сам ближе остварењу  мојих жеља. Схватила сам шта све не знам. Уписала факултет, учила,сликала. Уписом мастерса почела сам пројекат 2016. године  сликом „Између сна и мене” инициране  сном у равници. Добила сам на коришћене малени атеље у „Жутој кући” Педагошке школе и у њему стварам. Код колеге „Ћосе” открила сам могућност коришћена и изражавања битулитом разређеног са бензином. Одушевила ме је топлота црне боје битулита на подлози. Та црна боја није мрак безнађа. Свеску са скицам сам негде затурила. Идеје забележене у њој су испливале из несвесног. Почела сам интезивно да стварам. У атељу сам проводила неки сат, или дан и ноћ, без неког ритма вођена само жељом да стварам ако сам фокусирана да кроз слику тражим и нова решења. Видим разлику у изражавању у хронологији мојих радова. Ослобаћа ла сам се и стварала са више слободе. Додајем, бацам, материјал из природе на платно  остављајући цурења, палу четку или неку гранчицу које постају део слике. Цурења су моја потреба за водом, за прочишћавањем”, рекла је за ПОКАЗИВАЧ млада уметница Ксенија Милићевић.

Почела је да ради у струци. Нормално, као замена. Недалеко од родног града, у Деспотовцу. То јој не пада тешко. Чини се да јој путовања дају снагу и купају у радости, исправила је лећа смелије гледа у даљину испред и у себе! Купила је фотапарат, наравно „Никон”, као што је волео и њен отац „Барбаријен”. Можда ће следећа изложба бити фотографија, оживњени снови објективом настали  у чарима путовања на наставу и враћања са ње!

 

 

Надамо се да ће Ксенија поштовати своју одлуку и надградити свој сликарски правац и ликовном апстракцијом нам дочарати стварне доживљаје и нестварних чуда виђених трећим оком ретко способних личности.

 

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Miloš Ignjatović

Miloš Ignjatović
Priređivač Šumadijskog ateljea. Fotoreporter ,,Blica'', ,,LID-'a'', ,,Sportskog žurnala'', ,,Svetlosti'', ,,KG novina'', ,,Politike''.