18. Jula 2018. | 12:57
Početna / Atelje / Мипино „Уметничко ћоше”

Мипино „Уметничко ћоше”

Петак, 13. април 2018 – У јаслама Онкологије КБЦ у Крагујевцу после краће болести преминуо је левачки, шумадијски и крагујевачки мултимедијални уметник Милован Павловић Мипа. Рођен је у јесен 1952. године,  у јаслама штале својих родитеља у села Секурич, општине Рековац. Крагујевчанима је познат као сликар, примењени уметник, организатор културних манифестација, ликовних и хуманитарних изложби, добровољни давац крви и почасни протомајстор „Етно парка” Илина вода.

 Отац Милосав је хтео да му син буде сељак, домаћин. Његов љубав према поезији била је несхватљива  глави куће. Прве и једине батине од њега добио је у четвртом разреду основне школе. Оставио је овце у забрану и са својом школоском рецитаторском секцијом отишао у Параћин на такмичење рецитатора. Освојио је треће место за рецетовање своје песме. Основну школу завршио је у Секуричу и уписао Прву крагујевачку гимназију коју је напустио у трећем разреду. Био је добар ђак, али економска  ситуација његових родитеља није била таква да би могао да продужи школовање. Почиње да ради, надничи  и да помаже својима. „Паре су га целог века стављале на муке”. Осамостаљује се прелази у Београд и ради као грађевински радник у: „Трудбенику”, “Казимиру Вељковићу”, „Велматрансу”… Вредно је учио и стицао нове вештине, знања и дипломе: тесара, возача, зидара, армирача, вариоца, столара, руковаца грађевинских машина. Овладао је вештинама свих могућих заната за 26 година радног стажа у грађевинској струцикоје је значајно користио у свом уметничком раду. Прву пензиу је примио прошле године у децембру, прво за одело, следеће за лекове и …

 Са тринаест упознаје Јанка Брашића, родоначелника српске наиве. Срели су се када је грађена спомен чесма у његовом родном селу Секурич. То дружење претворило се у пријатељство, а временом преточило у уметничку сарадњу. Јанко Брашић препознаје у Мипи таленат и жељу за стварањем и пружа му несебичну подршку.

“Цео живот Јанко је тврдио да сам његов ученик, а ја нисам то никада био! Никад ми није одржао ниједан час, али је много волео моју уметност. Увек је одбацивао сваки рад који није био наива, уз образложење  „то није сликарство”. У мојој уметности ништа није по обрасцу било ког уметничког правца. Уметничко дело које радим зависи од инспирације и датих околности за уметничко дело” –  причао је о свом ментору Милован.

Са осамнаест година упознаје учитеља Бративоја Марковића и, заједно са њим, 1967. године организује први сабор „Прођох Левач прођох Шумадију”, са седиштем у Белушићу. Манифестација је отворена заједничком изложбом Јанка Брашића и Милована Павловића Мипе. Брашић је излагао своје слике а Милован цртеже и уља на платну домаћих животиња. Политичари им одмах „краду” идеју и пребацују манифестацију прво у манастир Каленић, а онда су је  „растурили по селима”.

 У Београду седамдесетих година обилази галерије главног града  и упознаје многе великане југословенског сликарства. Излаже са Јованом Пушкаром у Љубљани и Загребу, а у  Сарајеву у Дому војске, самостално излаже уља на платну. Изложбу му је отворио Ратко Омазовић, асистент режије филма “Сутјеска”. Следе три самосталне изложбе у Београду: у галерији Дома Војске, и галеријама касарни “Васа Чарапић” и “Војвода Путник”.  Ужелео се своје Шумадије, купује плац у Крагујевцу и прави своју породичну кућу, уметнички атеље и радионицу у Илиној води. Кућу гради сам својим рукама, без ичије помоћи. Није му ни била потребна, јер зна све занате. Добронамерно је одбијао познанике и пријатеље који су му нудили помоћ уз образложење да „воли да је све његових руку дело”.

 У Крагујевцу се „осамдесетих” придружује сликарској радионици и атељеу „Застава”, где је активан на многим пољима. Учествује у Ликовним колонијама, хуманитарним изложбама и сам их организује. Заједно са групом уметника (Крагујевчани нису имали где да излажу у свом граду) незадовољних својим сликарским статусом у граду и радом институција културе оснива Самостално удружење уметника „Свети Лука”.

 Као председник  удружења “Свети Лука” у два мандата, организовао је преко четрдесет изложби члановима удружења, али и уметницима из целе Србије. У том периоду интезивно се дружи и сарађује са академским сликарима Бранивојем Јаковљевићем и Јеленом Патрногић. Са њима организује своју најозбиљнију изложбу, концепт излагања под називом „Три приче”.  Експресијом је причао своју причу. Излагали су у галеријама широм Србије. Нови миленијумотвара еротском изложбом „Црвени бан” посвећеној плодности, године у Студентском културном центру. Своју љубав према природи и екологији озбиљно потврђује необичном поставком „Рам за моју слику” јануара 2004. године, где је себе промовисао и као песника. Уз учествовање женске певачке групе из Груже, изложио је слике у старим рамовима, оквирима прозора, на камену који извадио из Левачких  потока, украсио тиквама, обрамицама и кудељама, створивши у галерији Дома војске илузију етно шумадијског амбијента.

 Своју љубав према српској традицији и етно стваралаштву уткао је  у Удружење грађана „Еко парк”. Сарадња са комшијом Слађаном Ракићем мења слику запуштеног „Милошевог парка” у Илиној води. Заједно са комшијама акцијашки избацује тоне ђубрета, па се упушта у борбу са админстрацијом за правни статус. Вратили су парк грађанима Крагујевца уз помоћ активиста “Еко парка”  и уметника Крагујевца. Вештина бројних заната и смрт мајке инспиришу га да уради скулптуру „Васкрс” ” у облику јајета. Свечано је престављена на Ускрс 2003. године. Од онда из његове уметничке радионице излазе на светло дана десетине  скулптура које је поставио у парку. Удружења “Еко парк” додељује му почасну титулу „протомајстора” Од радова издвојићу „Птице”, „Капију за младенце” и  „ Богињу плодности”, скулптуру  урађену у осушеном дрвету.….Исте године, заједно са Бебом Патрногић, израђује мурал „Кузма и Дамјан” на зиду Српског лекарског друштва у КБЦ.

 На Ускрс 2005. године изложе крстове од гвожђа на подставци „ Крст, Цвет, Вода” заједничкој заједничкој изложби са пријатељима Мимом Васиљевићем и Милошем Игњатовићем. Из гвожђа кује  скулптуру „Кап крви” коју је  Удружење „Чика Јаза ” поставља у Багремару. Сваком добровољном даваоцу крви, по евиденцији истог удружења, који је дао више од 100. пута крв, поклањао је уметничко дело.

Парк Илине воде постаје препознатљив по његовим изложбама и скулптура, доноси му признање највећих интелекталаца Србије.

 „Клуб Видосав” украсио је двориште Мипином поставком „Моја прича”, радовима који су настали инспирисани књижевним делима писца Видосава Стевановића  посебно књиг0м „Што птица каже”. Два пута онако успут излаже у Паризу.

 Његове песме налазе се у збиркама  поезије радника Завода „Црвена застава”: „Гласови са размеђа” и „Ухвати утву златокрилу”. Четири књиге песама остале су му заробљене у рачунару због струјног удара.

Награђиван је преко тридесет пута. Издвајао је награду из 1990. године Савеза аматера Србије коју је добио „За висок ниво стваралаштва на десетој смотри ликовног стваралаштва аматера Србије и награде ЛУК-а на годишњим изложбама, трећу награду за скулптуру „Аја-ђи” и похволу за „Петла”.

ПУТНИК ПО ВРЕМЕНУ И ПРОСТОРУ

Критичари о Миловану Павловићу Мипи

„Рад се истакао духовитим решењем, рециклирајући и вешто комбинујући металне одбачене елементе, у складну целину” – рекла је Ивона Рајичић –Барандовски.

 „Мало је уметника који могу да буду господараи свог уметничког израза. Милован Павловић поседује пре свега велику стваралачку енергију, те за њега уметник је пуко представљање неког од устаљених начина школованог сликарства, вајарства, али јесте и то. За Мипу је уметност начин живљења. Он се најчешће опредељује за експресивни израз, израз тренутка и датих могућности што зависи од материјала и не робује много  реалности, али се она ипак истином наметне. Путујући по времену и простору са собом на грудима носи завичај као амајлију. Његове старе куће, старци и старице, фењери, сведоче о непролазности тренутка и носе уметника заједно са делима. Од отпадног материјала ствара своје ликове у лепи низ прича: „Сељаци”, „Воланик”, „Само је магарац променљив”, „Војник”… Комбиновањем разних материјала уметник ствара део саме природе. Мипа уметност ствара врло озбиљно! Сваки предмет, слика или скулптура имају свој разлог за постојање и причу било да је хладна, топла или врела. Пролазник и посматрач мора да примети да је време и простор у очима уметника само светло, а тама разлог за појачање светлости” –  рекао је Душан Тасић, историчар уметности.                                                                 

  

 ДАНИ ЛЕПТИРА

Успомене из Секурича

 Милован Павловић Мипа је имао атеље у својој кући у улици Бошка Бухе број 26 и своје „Уметничко ћоше” које је сместио 2004. године на брдашцету у Еко парку Илина вода. Пре тога крагујевчани ће сећати Мипиних атељеа у “Центротекстилу”,  “Златној ружи” и Дечанској улици.

 Еко парк и оплемљена природа су се удружили у његовом ћошку, где је Милован припремао своје изложбе. Припремао је  мозаике, радове које је сместио у артефактима српског домаћинстава: на лопару (даска за погачу), наћвама, кудељама, лонцима и ћуповима, али и израђује и оригиналне модернистичке ентеријере и екстеријере.

 Преко лета за децу из обданишта одржавао је и мини школицу. Уз игру, сликање гушчијим пером, слагање колажа од гранчица воћа и цвећа, пресујући лишће упознавао их је са воденем бојама и темпером.

 У свом уметничком ћошку снивао је нова  дела и припрема  скице за будућу изложбу у Паризу. Слике је урадио и оне се налазе у граду светлости у кући свог пријатеља Стефана Стевановића, које није стигао да представи. Одсликао је етно мотиве Левча које је назвао „Дани Лептира”. У борби боловима узима шпаклу и  широку четку у руку и слика своја последња дела актове посвећене младости, недочекане старости и омиљеног петла.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Miloš Ignjatović

Miloš Ignjatović
Priređivač Šumadijskog ateljea. Fotoreporter ,,Blica'', ,,LID-'a'', ,,Sportskog žurnala'', ,,Svetlosti'', ,,KG novina'', ,,Politike''.