16. Novembra 2019. | 03:37
Početna / Knjige / „Непозната арија“ Бранке Влајић Ћакић

„Непозната арија“ Бранке Влајић Ћакић

Бранка Влајић Ћакић, рођена је у Задру, 8. марта 1953. године.
Од аугуста, 1995. године живи и ствара у Београду.
Писањем се бави одавно, али је до сада објавила само део написаног опуса.
Објавила је књиге песама: „Род по души“ (2008.), па онда редом – „Љубав у души пробуди“, „Пјева ми душа“, збирку песама за децу „Контрабас“, те 2014. године „Душа зна“ и „Непозната арија“. Неке њене песме објављене су и у разним зборницима поезије.
Цео живот трага за лепотом, вечитим добром и смислом. Настојећи да схвати друге људе, труди се да живот спозна и себе боље упозна.
Жели да својом топлином и светлошћу загреје своје рођене, ближње, пријатеље, занце, и да им покаже лепше и ведрије животне стазе…
Волела би још да, ако је то икако могуће, бар мало огреје Свет и у његове боје, дода светлије и нежније нијансе.

10933091_911597158879907_519438797_n

„Непозната арија“ Бранке Влајић ЋакићПоезија Бранке Влајић Ћакић је спој модерних и традиционалних тековина поетског стваралаштва ових простора и аутохтоног, индивидуалног израза. Ова „Непозната арија“ садржи акорде – манире и карактеристике различитих периода и поетика.
Неколико песама је написано у маниру ренесансних и барокних песника – кратким стихом брзог ритма са алитерацијама, играмама речи, парафразама латинских изрека, дијалекатским говором далматинског подручја, одакле ауторка и потиче. Таква је и песма „Lupus in versus“ у којој се нижу речи које садрже предњонепчане и задњонепчане сугласнике, али и африкате, што употпуњује брз ритам; пред крај се јављају и ласцивни елементи и алузије, а каламбур и комични елементи се допуњавају и римом (рајфешлус / шлус). У песми „Имам друга у Нигдини“ се у барокном маниру одлази у имагинарно, парафразирајући елементе бајке: измишљена земља – Нигдина, поседовање друга у тој земљи преко седам гора и мора итд; која је само знак, симбол отуђености у савременом свету. У песми „Омаловажавање“ уз алузију на квазипеснике се јавља и тип барокне досетке. Песма „Ред по ред“ је, написана кратким стихом, брзим ритном са алитерацијама и елементима колективног усменог стваралаштва.
У овој збирци Бранке Влајић Ћакић је и родољубиво-романтичарска песма, која је наставак поетике Ђуре Јакшића и касније Милана Ракића, али уједно, аутохтона, иновативна и модерна, писана слободним стихом – „Волим“. Лирско ја слави све наше победе и поразе, волећи: „… црвене пупољке божура, / симболишу ми младост оних / који нису доспијели цвијетати и прецвијетавати / па латице по косовској земљи просипати, / и нису стигли синовима и лијепим унукама / косовским дјевојкама и видарицама / Србију осјеменити, / новом снагом и лјепотом / ојачати и умножити…“. Тон ових стихова је свечан, баш као ритам неке, наизглед препознатљиве, али до сада непознате арије.
У ову збирку је ушло и неколико песама које своје корене вуку из авангардног стваралаштва. Трагајући за иманентном суштином бића, слобаодан стих илуструје све немире и турбуленције које душа преживљава, тражећи одговор, те се у истоименој песми лирско ја пита: „Што мене, овако високу нагони / да се још питам како се расте, / не плавоме небу под облаке / као цвијеће и дрвеће, у висину, / већ како се грана и листа у ширину / и продире до коријена, у дубину, / у саму срж ствари, у суштину, / те морам свуда да завирим и зађем / сврху и смисао свему пронађем?“ То је лирски субјекат који трага за деловима сопства, покушавајући да га састави као целину и да дође до суштине, али уједно и да узрасте, и то не у висину, него у ширину – што подразмева духовни раст. Такво лирско ја је свеобухватно, у себи садржи супроне полове; „топи санте леда“, али признаје да у њему чучи и „велико радознало дете“. У песми „Препуштање“ лирско ја се „измиче из свог ега“ и „повезује са универзалним умом, вибрирајући као светлост“ – свесно да мимо њега постоји нешто универзално, натчулно, неухватљиво и неописиво и необухватљиво речима, а чије елементе и само садржи.
Упрваво у оваквим стиховима се крије иновативност и јак индивидуални печат и таленат Бранке Влајић Ћакић. Ти стихови су извесна врста одговора на оне „ванмишићне екстазе“ Растка Петровића, мимо којих наводно ништа нисмо доживели.
За ово лирко ја љубав је категорија иманентна човеку и није за кукавице; она се не тражи, неопходно ју је пронаћи у себи; али када се нађе треба је прихватити одмах и не одлагати је. Због свести о искривљеном систему вредности у савременом друштву, трешко му је да пронађе љубав, па ће у песми „Туђина 2010“ признати да: „Нема овдје љубави… / Усамљени створови / Емотивни ломови / У процјепу умови / Ушанчени духови / Неусклађени парови / Неизживљени планови / Од малодушности све врви… / Овдје нема љубави“; –чиме потврђује да се у овом свету, због својих врлина, осећа као туђинац.
Карактеристика тог савременог, извитопереног света је и површност, описана у песми „Непозната арија“ – он, који је немаштовит и предвидив; не зна шта све пропушта, не обазирући се на музику и риму и она: „Ја сам за тебе само једна, / у низу од неколико стотина жена / које си виђао у свом животу, / нисам ти посебна, ни потребна, / по теби сам слична многима. / То што можеш видјети очима / од других ме не одваја, / а моја душа дјетиња, / у којој је тајна невидљива, / остаће за тебе до краја / непозната и… ћудесна арија“ – свесна да је посебна због унутрашњости, која ће због тога остати многима непозната. Редак је склад мелодије и ритма ових стихова, како у нашој, тако и у светској књижевности, што представља идеал коме теже сви песници, а Бранка Влајић Ћакић је успела да оставри скоро савршен спој звучења и значења.
Део песама је написан ијекависким, а део екавским говором, што потврђује полифоност и раскошан таленат ауторке која је изнедрила ове стихове, те су стога у њеној поезији присутни одјеци различитих књижевних традиција које су се вековима развијале на овим просторима. Као прави представник књижевне традиције из које је израсла, Бранка Влајић Ћакић свој индивидуални таленат надограђује на њу, исписујући сјоју до сада „Непознату арију“ у којој ће уживати сваки читалац.

Марина Ђенадић

ИДЕМО ДАЉЕ!Још један пропуштен
воз за Подлугове
оде,
у луци брод без једара
за олујне ветрове,
тоне…
ал` није потонуо живот
и није стао Свет.
Не добих весла
компас,
ни медаљу,
но победих себе…
Опет!
Идемо даље…
Поново сам на перону,
смешим се,
баци поглед
и можеш да ме видиш!
Ако немаш кад
јер се нечим важнијим
бавиш,
немој ни погледом
да ме испратиш,
нема везе…
и смешкање батали,
ех, да смо живи и здрави
идемо даље…
Улазим у воз,
крећем,
погледај,
машем ти
још можеш да ме видиш,
да одпоздравиш,
ал’ ако немаш кад,
да главу дигнеш,
из рупе извириш,
и махање мани…
Е, да смо живи и здрави,
још дубље се у рупу завуци…
и… ето… буди миш.

OMAЛОВАЖАВАЊЕИз напрслина мисли
испадале су несувисле речи,
на некој ожиљак једва видан
на некој повећи,
а слова из сваког слога
вриштала су због тога.
За име Бога,
што се са нама догађа,
који то неодговоран
и умишљен песник
песму порађа?
Чему толико мрцварење
стилских фигура
и ремећење структуре
зарад неколико
нових редaka?

Из незацељених рана строфа
вирили су репићи запета
и апострофа,
капале квачице и тачке,
самозвани и несаосећајни поета
окренуо је бол наглавачке,
извргнуо риму руглу,
бацио поенту у даљ, ко куглу,
далеко од сваког смисла,
занемарио везнике и велика слова,
злоупотребио метафоре
направивши их нејасним
и тежим од олова…
С мелодијом правио шегу,
с ритмом терао инат
скрнавио поезију,
омаловажавао песнички занат.
Питам се, кад ће схватити
да је речима доста мучења
и каква му је то уопште песма
без лепоте и наравоучења?

СА МНОМ ЈЕ ТЕШКОСа мном је опасно ратовати,
не идем на одликовања,
ал` нема ни одустајања,
и онда кад се много бојим
нештедимице се борим…
И кад сам слаба, или јака,
не бројим губитке,
а сваки побеђени страх,
рачунам у добивене битке.

Са мном је напорно маштати,
раме уз раме, барабар,
и кад је други сањар бујан,
бежим му за корак бар.
У мени рајске баште,
у мени вртуљци маште,
Земље чуда, Гарави сокаци,
Африка врела, оба пола,
играју
Црнци, Абориџини, Индијанци…

Са мном је гадно веровати
у мени њише се чудесно клатно
од вероватног – до невероватног
и све je могуће …
Није ми велико што је другима значајно,
и није сјајно oно што је другима златно,
јер од кад за себе знам,
кад ме обасја светлост
човекове душе,
мени је то – таман.

Са мном је мучно у истини,
не волим шарене лаже,
хоћу да ми се и најцрње,
неувијено каже.
Са мном је тескобно волети,
ја увек могу још јаче и више,
ја цело срце дајем,
ономе тко уз мене дише…

Да, са мном је уопште тешко
свесна сам да је то тако,
са мном је само човеку,
човек бити лако.

 


Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: UDRUŽENjE BALKANSKIH UMETNIKA

UDRUŽENjE BALKANSKIH UMETNIKA
Nevladino i neprofitno udruženje, osnovano na neodređeno vreme, radi ostvarivanja ciljeva u oblasti savremenog kulturnog stvaralaštva i to kroz književnost, slikarstvo, fotografiju, muzički i scenski angažman, sa posebnim osvrtom na afirmaciju mladih u cilju održivosti i unapređenju postojećeg i kreiranju novog kulturnog života društvenih zajednica na Balkanu.