15. Oktobra 2019. | 15:33
Početna / Knjige / У лонац је гледао само кад огладни

У лонац је гледао само кад огладни

Купусијада у Мрчајевцима зачета је као разбибрига пензионисаних мештана 2003. године. Почели су са 14 лонаца мале запремине од 20 до 30 литара. Осмишљена као такмичење најбољих сеоских кувара који су за награду добијали грнчарске производе офарбане: у златну, сребрну и бронзану боју. Кувари су чували своје тајне, али временом Купусијада је расла а са њима и лонци. Временом образован је Организациони одбор сад већ традиционалне манифестације „Купусијада” у Мрчајевцима”, са својим правилима у делу такмичарског дела у припреми купуса.

 

Такмичење је отвореног типа и могу учествовати сва заинтеросована правна и физичка лица и одвија се у три категорије:такмичење екипа и појединаца, угоститеља и мештани села у програму „Цело село кува”.

Од ове године године Милун Тошић, Мрчајевски Никола Тесла осмислио и начинио највећи лонац „Грне 1” лонац од 560 литара за кување свадбарског купуса на планети који даје 1500 порција. Припремио је и „Грне 2” лонац од 580 литара, који чека да начини одговарајућу фуруну. Додао је томе још широку лепезу еколошких фуруна, јер је практичан може кувати у превезу и штеди енергију. Ове године Туристичка организација Чачак и О. О. Купусијаде додели су му повељу „Повељу” за необичан допринос и промоције манифестације. Милун нестаје скоро сваког викенда широм Србије доказује да је најславнији кувар свадбарског купуса на свету. Успут је са благим закашњем на наговор деце прославио дијамантску свадбу са својом супругом Милицом. Уз помоћ „Еколшког туристичког удружења Мрчајевци”  промовисао је ове сезоне још једну категорију такмичења „Најбољи гурман купусијаде”.

Дисцилина привлачна за многе. Поднесеш пријаву Месној заједници Мрчајевци, мало огладниш и такмичење креће тачно у подне. На испит алавих на купус долази се после квалификација од предходних година. На менију је свадбарски купус. Треба показати лични однос и поштовање према јелу. Али, и став, начин на који показује уживање и посебно држање приликом јела. Организатор дозвољава да се конзумира на различите начине, прибором, рукама, кинески штапићи уз љуту папричицу и сир. Награда за најбољег гурмана је „Златна гурманска чинија”

“Ја сам унук сељака Влаје Тошића, који је промовисао Мрчајевце хроником „Мрчајевци и околина” коју је написао, иако је имао само основну школу наследник, сам традиције и љубави према родном крају”, хвали се Милун Тошић кувар, проналазал и чувар српске традиције.

“Ове године затекао сам га у његов окућници, баш кад је месио проју уз надгледање супруге Милице. Мало смо прокоментарисали текст Политике од 18.ог априла  који је написао колега Г. Оташевић да њу и Милуна везује динамитска љубав. После завршене школе Милун се загледао у Милицу Александрић из Доње Горевнице селу познатом по „бојаџијима”, момцима који су чували своје девојке. На игранку је пошао  бициклом, у зимску микаду сакрио је мало динамита, тек да му се нађе. Милица се искрала да се наће са момком код сеоског бунара, али изокла праћена од мајке. Ту су се млади договорили! Шта ће и сретни Милилун од радости баци динамит у шљивик.

Експлодирало добро, колима су довлачили да затрпају рупу, тек сам касније сазнао да је експлозија и добро ошамутила моју ташту”, откри нам Милун прави рецепт за добар брак.

Прича је створила добро расположење и Милица нам је открила тајне које нису досада открије колеге.

-Кад је Милун почео да кува.

“Забављали смо се седам година. Дошла сам у Тошиће фебруара месеца. Свадбу у правили деда Драго и тата Јосип усред шуме грејало сунце ко упролеће. Он млад возач, заљубљен у моторе, аутомеханичар. По цео дан је радио прекодан возио у општини чиновнике, поподне у радионици, увече цртао лонце и фуруне. У лонац је гледао само кад огладни и док једе. Тек кад је отишао у пензију почео је да краде занат када смо ишли по свадбама и сахранама. У почетку није био успешан, па ме је звао да му помогнем. Пробам па му кажем: „Шта ће ти ово да ти куваш?” Није ме никад слушао, али имао је и таленат, одскочио када је добио награду код Марка Тимотијевића из Новог Сада, тако да сада је мој Милун мајстор многих заната, вариоц, механичар, кувар, пече проју, возач, многе је женске возао по општини и богами први је Лепу Лукић провозао”, похвалила је госпођа Тоши, свога супруга.

Брачни пар Тошић има сина Драгана и ћерку Милу и три унука и унуку.

А да не заборавим мој Милун је пре пет година изградио у селу и капелу. Пре тога је средио и бунар код цркве и обновио велики  трпезар код црквене куће

 

 

 

ПРЕДАЊЕ СТАРИХ ПАМЋЕНИКА

Због књиге запоставио пољоприведу.

 

“Добар део монографије „Мрчајевци и околина” написао сам на основу предања старих памћеника из ове околине и са њиховом помоћи дело у јавност износим”, написао је Владимир Тошић у уводу своје књиге.

Десило се нешто јединствено у нашој публицистичкој делатности: уместо научника монографију једног краја написао је сељак гоњен неким вуковским заносом. Дело „Мрчајевци и околина” открива хроничара Владимира Тошића из Мрчајевца.

Грађа је скупљана десетак година, у доба када је Мрчајевац био општина и обрађено је 39 села с обе стране Мораве. Највећу вредност има неисторијска грађа, јер је Владимир имао слуха да оживи разне облике сеоског живота који нестају, или су већ нестали, написао је 1978. године Милован Урошевић – главни и одговорни уредник књиге.

Ево неколико ваљаних разлога које је требало забележити, због којих је Влајо запоставио земљорадњу, а налазе се у његовој књизи:

-Мајстори „водосудри” занатлије за грађење водених судова, каца буради… за држање воде.

-Водоплав, Панађур – вашар, Слатина – смрдило,

-Ланци исковани од рундаиза, јасак , џаџак – блато- чачак

-Воденицу на Морави, први саградио Веља из Катрге 1870, а било их је на трупцима и чуновима  па на скелама, поточаре, ваљалице…

-„Југ у репу, а север у кљуну носи кишу”- пролећни ветар Развигорац”  од 3 – 4 дана,  северац у летње време назван је „берићетанац”

 

Сувоземни путни саобраћај потичу из:

-Доба римљана  поред саме ондашње државне границе Источног и Западног Римског царства – Вардарском долином на Косово поље па десном страном преко реке Ибар,  па преко „Бошњачке аде” између села (Адрана  и Милочаја) прелазио са десне на леву старану Западне Мораве, подно Котленика преко Горње Груже у рударско место на Руднику, па за Сингидунум.

-Средњовековни пут из доба Немањића као и римски ишао је вардарском долином на град Скопље па поред Косовске Митровице преко Ибра, града Раса,  средњевоковне српске престонице, поред Карановца, Бошњачке аде  поред Западне Мораве до села Тамника покрај манастира Вољавче, Џиновском косом села Бреснице на средњевоковни град Борач окретао лево за Брусницу, па десно право на север ка Руднику па за Београд.

Оба пута нису имали мостове већ преко бродова (плићака) а преко Мораве превозила је скела. дереглија, (шајка).

Такозвани „Широки друм” је ишао од Крагујевца јужном страном Рудничког дистрикта -округа, а северном страном оклине Мрчајеваца за Чачак и Ужице. Био је широк 20. до 30. метара.

А на запад од Крагујевца северном страном Кнића и старог гробља и Голог брда данас Богићевића брдо, излазио се на напред  речeни пут  и њим  преко Бумбаревог брда Џиновском косом, преко мојсињског, станчког поља, балушког и коњевичког поља па преко Мораве у (средњовековни Градац) Чачак.

-Такозване „насипе”  почео је градити Илија Гарашанин средином 19. века

Запрега (2 до 3) пара волова вукла су: воловска кола, мачванске кочије, окована кола, кочије. За орање запрезани су помоћу ојница – крчела.

За јахање су коњима везивали ноге у „раван” унакрст леву за десну…

-Из Ужица за Београд 1807. године је пренешен на разапетом платну између два коња тешко рањени онда војвода Миош Обреновић.

-Татари су кнез Милошеви момци који су преносили документа.

-Ханови су велике зидане просторије са једним великим простором у средини са огњиштем у који су смештани заједно људи и стока, са неколико једноставних кревета иза који су около постављене јасле.

-Механе су разликовале од ханова јер су имале посебно штале, уместо зидане биле су изграђене од брвана.

-Колари су подизали радионице поред механа и оправљали кириџијама и рабаџијама кола.

Попчитељство Просвештенија издало је 1844. године наредбу Окружју Рудничком да не прежу стоку на празничне и световне дане и да се на друмове не изводе од „ускрсенија до спасовдана пред Духове и зовми четвратак”.

-Начелник Окружја Рудничког је поставио одмах „сеоске друмске капије” преграде преко пута које су имале свог вратара. Трајале су до краја 19. века.

-Воз је црножељезна тегећа направа, која свира силовитим гласом.

-Водени пут Западном Моравом први су користили Римљани, па Византијци . Пловиле су лађе натоварене житом, оружјем према Виминацијуму – Костолцу..

-За време српске феудалне државе деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића Моравом се пловило, као и за врем турске владавине Морава је водила „на велики пловни пут” Дунав. Пловило се чунцима , скелама и дереглијама, малим речним лађицама. Памћеници тврде да је појава: воденица са бранама и наперима отежала пловиду до делимичног прекида. Укидање скела настало је накод изградње мостова

-Потез Ланине у селу Бресниције био римско наеље односно „Дербеџијско село” (дербеџије-  чувари друмова)

-У селу Вујетинцима на Борачком плацу у налази се средњовековно гробље.

-У Мрсаћу су се мртви укопавали по троје у гробницу и то у зракастом поретку глава до галаве, а трупови одвојени.

-Одбрамбена утврђења „кастели” илирског су порекла.

-Први град у средњовековној жупи Морави јесте тврђава у Острвачком кршу „Соклица” између огранака рудничких планина у селу Остри.

-Покрај града Борча пролазио је средњевековни друм са југа од Сулуна уз Вардарску долину, па уз Ибарску до Београда. Подигнут је на римским темељима, са насељима око њега. У овом делу историја је забележила: код Горњег Милановца налазио се град „Острвица”, Борач и Честин. Средњевековна историја забележила је и да да је после пропасти Србије 1389. године угарски краљ Жигмуд у новембру исте године прешао са својом војском у Србију  и освојио градове Честин и Борач што је условило књегињу Милицу да ћерку Оливеру (Деспину) даде турском цару Бајазиту за жену.

-У Борчу је била штампарија у којој су штампане српске црквене књиге.

-За време своје владавине деспот Стефан Лазаревић (Високи) (1389 – 1427) је радо боравио у Борчу, јер је у близини имао дворац у селу Бело поље, у коме је Дубровнику издао своју „повластицу” о слободној трговини.

-Око града Борча угарска и српска војска водиле су велике борбе 1389. године с једне стране и српске деспотске војска Ђурађа Бранковића, а турске царске војске султана Мурата другог . У годинама 1437. и 1438.  Султан Мурат II киван туже крви, пређе са војском у јужну Угарску и Влашку и тиме изазове угарског краља Жигимунда да  нападне земље султанове. Жигмунд је био добар пријатељ Ђурађа и није хтео са војском прећи преко деспотове области, али то се није могло избећи. Те су у ноћи 18. јуна 1437. трупе Мађара, Пољака и Чеха код града Пожежане код Голубца.  Одмах потпм премине Жигмуд и ту промену на угарском престолу Турци искористе, нападну српске земље и после дужих борби освоје 1438. године манастир Раваницу, град Борач у Гружи  и Острвицу на Руднику-

Турска војска је град Борач потпуно уништила  и то место станици од тада називају „Борачки крш”. Под рушевина града саграђеног од чврстог камена  наслућују се трагови од градских склоништа, где се очито виде клесарски радови мајстора који су град зидали.

Борач је био главни одбрамбени зид који је од туђинских освајања  штитио средиште Западног Поморавља и Шумадију. Разрушене контуре скривају његову средњевековну тајну, зјапе у небо и шапућу о прошлости.

– У селу Тамнику у засеоку Вољавча на западним падинам Котленика налази се место „Црвена коса” где је у средњем веку био трг са црквом  која сада припада Бресници код старе Бресничке цркве била је римска катакомба  где су чобани саградили тор, а после и цркву од брвана на њеним темељима, која је изгорела 1720. године. Запалили је Турци.

-Испод Јокића грма је Марјанов гроб. Марјан је био хајдук харамбаше Андронијана са Котленика, где им је било и гнездо.

-Сали ага – Руднички бик је јурио Лазара Мутапа и сударио се са хајдуцима где је Марјан и погинуо. Хармбаши је право име било Андрија. Стогодишњак из села Опланића Бранимир Николић Чешљар по причању свога деде који је лично знао Андрију и његовог брата Анонија, да су они у време Турака ајдуковали и о оклини били најопаснија хајдучка дружина! Турци су убили Андрију на једној планинској коси планине Котленик која је после прозвана „Андријина коса”.

 

-Далмација источна римска царевина. Управно – друштвену поделу Римљана наследила је Византија

-Словенско српска племена су обрађивали племенску земљу коју су звали „племешћина”, потом „баштина”, „очина”, добро прародитеља, без организоване власти, у сталној муђусобној мржњи и непријатељству.

-Прво уједињење јужнословенских племена извршено је крајем 6. века под притиском Авара (Обри), у циљу борби против византијске царевине. Брзо су потпали под власт византијске царевине, јер су били издељени на много малих племена, које су постојале све док се Словени нису ослободили Аварске власти и приступили оснивању племенских савеза. Стара провобитна племена била су кочница оснивању савеза. Ницала су нова племена Тимочани, Моравци, Дукљани, Требињани… и нису имали ништа заједничког са римском поделом. Основна јединица била је жупа која је обухватала само једну котлину или речну долину са разни вртачама. Тек у законику цара Душана 1349 -54. године, помињу се села.

-Ратајски становник звао се жупљанин а данас се назива сељак. „Сабориште”, скупштинско окупљање било је под ведрим небом обележено неким каменом.

– У феудализму  владалац и његов двор преузимају земљу „властела”. Народна маса зависних (сељака) названи су „себри” и плађали су „соћарину ” за кућу…

-„Влах” је романизован сточар који је живео у планима, а досељени српски сељак живео је у равници.

У књизи нема биографије, знамо да је живео скоро седам дрценија, па нам је Милица испричала оно што мушки тешко памте или им је тешко другоме да кажу.

„Атанасије и Смиљана Тошић имали су два сина и живели су у засеоку Тошићи. Владимир Влајо је био млађи од брата мога свекра. Запамтила сам га као врло строгог човека према деци и укућанима. Женио се двапут. Прва жена Драгиња му је умрла оставивши му на плећа два сина и две ћерке. Мушко ко мушко, из Присонице доведе Владимир Милијану са којом је добио још две ћерке. Влајо је живео за своју књигу. Запоставио је земљорадњу. Синови су остављали сав посао кад им нареди и возили га кад треба и где треба. Дал у неку село у Београд, или Краљево… Децу за живота није разделио. После Влајове смрти 1980. године сахрањен је у Баралаћима. Браћу је једва мој Милун помирио и поделио”.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Miloš Ignjatović

Miloš Ignjatović
Priređivač Šumadijskog ateljea. Fotoreporter ,,Blica'', ,,LID-'a'', ,,Sportskog žurnala'', ,,Svetlosti'', ,,KG novina'', ,,Politike''.