25. Avgusta 2019. | 17:44
Početna / Galerije i muzeji / Vladan Matijević – BESEDA povodom otvaranja nove zgrade Gradske biblioteke u Čačku

Vladan Matijević – BESEDA povodom otvaranja nove zgrade Gradske biblioteke u Čačku

Nakon 170 godina postojanja, Biblioteka kao najstarija ustanova kulture u Čačku je po prvi put dobila svoj, reprezentativni prostor. Svečanost otvaranja je upriličena u utorak, 26. marta 2019. godine na novoj lokaciji u Sinđelićevoj 24. Ovim je biblioteka prestala da bude podstanar, posle sedamdeset godina. Besedu o knjigama i bibliotekama održao je jedan od najnagrađivanijih književnika u Srbiji, Vladan Matijević. Beseda je preneta u celini.
BESEDA U ČAČKU
U rano jutro sveta, dok je čovek još uvek bio mlad i nevin, mada i tad krvav do lakata, sagradio je Aleksandrijsku biblioteku. U njoj se čuvalo sve znanje tadašnjeg sveta, savijeno u rolne papirusa i zaštićeno lanenim platnom. Iznad polica sa rolnama pisalo je MESTO ZA LEČENjE DUŠE. Biblioteka je u svom fondu imala preko 700 000 papirusa. U njenim čitaonicama i amfiteatrima odvijao se veličanstven duhovni i intelektualni život, bila je mesto rada i stvaranja mnogih naučnika, filozofa i umetnika antičkog doba. Međutim, usledio je veliki potres.Grčki bogovi su pali sa vlasti, njihova svetilišta su skrnavljena i rušena. Moralo se to jednom dogoditi. Otkako su u strašnoj borbi pobedili Titane i nastanili se na Olimpu, neprestano su imali afere. Bili su nesložni, njihov vrhovni bog Zevs mislio je samo o seksu, napadao je sve što se kreće. Ništa uzornije nisu bile ni boginje. Afrodita je bila udata za Hefesta, a odala se promiskuitetu sve u šesnaest. U njihovoj vladavini nije bilo nikakve odgovornosti. Zato su ih hrišćani ognjem i mačem satrli, i sva njihova ovlašćenja predali u ruke jednom Bogu. Za to vreme ginuli su ljudi, goreli su svici papirusa, narodi su išli u izbeglištvo.

Svrgnuti grčki bogovi, razvlašćeni i onemoćali, skrivali su se po pećinama. I njima, i grčkim junacima, i kraljevima Atine, Sparte i Mikene život su produžavali oni od kojih su pomoć najmanje očekivali. Pisci. Bilo ih je, i ima ih.

Srećom po bogove i ljude, rodio se Dante Aligijeri.
Rodio se Fransoa Rable.
Rodio se Migel de Servantes.
Rodio se Vilijam Šekspir.
Rodio se Johan Volfgang Gete.
Rodio se Edgar Alan Po.
Rodio se Fjodor Mihajlovič Dostojevski.
Rodio se Lav Nikolajevič Tolstoj.
Rodio se Marsel Prust.
Rodila se Isidora Sekulić.
Rodila se Virdžinija Vulf.
Rodio se Džejms Džojs.
Rodio se Franc Kafka.
Rodio se Ivo Andrić.
Rodio se Miloš Crnjanski.
Rodio se Horhe Luis Borhes, i poluslep pisao o beskrajnoj peščanoj knjizi, lavirintu i Vavilonskoj biblioteci.
Rodila se Margerit Jursenar.

A za to vreme:

Knjiga je zamenila papirus.
Zemlja se iz ravne ploče pretvorila u loptu, uz to je počela i da se okreće.
Otvorena je štamparija.
Otkrivena je Amerika.
Pronađen  je sistem naizmenične struje.
Čovek je krenuo u kosmos.

Umalo da zaboravim: umro je i Bog. Nemački filozof s pogledom ptice grabljivice i velikih brkova, obznanio je svetu tu novost i psihopate sa svih strana krenule su da zauzmu upražnjeni presto. Ginuli su ljudi, gorele su knjige, narodi su išli u izbeglištvo.

I dok je dlanom udario o dlan, čovek se našao u dvadeset prvom veku nove ere.

Svet je ostario, veče se spustilo na njega. Ponovo se ukazuje mogućnost da sve znanje bude skoncentrisano na jednom mestu, sada u procesoru računara, ali ovog puta to ne budi veru u bolje sutra. Poverenje u čoveka se izgubilo. Znanje na jednom mestu oživljava apokaliptične misli, niko ne veruje da će ono biti dostupno i na korist svima. A statistički podaci nikad nisu bili bolji. Životni vek čoveka se produžio, materijalno bogatstvo prosečnog pojedinca takođe je veliko, kažu nikad manje nije bilo gladnih, ali… 
U svetu je ponovo uspostavljeno robovlasništvo. Čovek sluša i služi, ako se pobuni biva kažnjen. Nema svoje ja, mora da radi kako mu se kaže. Pritom ne zna ko je njegov vlasnik, da li banka, država, ujedinjena administracija, višenacionalna korporacija, klan… Za razliku od antičkog robovlasnika, izvesno je da ovaj novi nema obavezu da svoga roba nahrani i obuče.

U strahu od siromaštva, od cenzure, od nepravde, od neslobode, ljudi zaboravljaju da se smeju, da razgovaraju sa prijateljima, da se civilizacijski sporazumevaju sa neistomišljenicima. Zaboravljaju i da misle, jer im se sve češće uz vest servira i zaključak. I tako, iz jednog u drugi zaborav, dok ne zaborave i da dišu… 
I onaj ko smatra da su ovo preterivanja, složiće se da su danas iskušenja kudikamo veća nego što su bila ikada pre. Svako zlo je mnogo dostupnije i prisutnije, prvenstveno zahvaljujući internetu. U direktnom prenosu ginu ljudi, gore knjige, narodi idu u izbeglištvo, odvijaju se ratni sukobi, teroristički napadi, pa čak i samoubistva, pojedinačna i grupna. A dugotrajno nasilje polako, ali sigurno suspenduje etiku. Čovek je oduvek bio sklon padu, a danas gotovo da nema za šta da se pridrži kad predoseti svoje posrnuće. Ako je u vreme Paskala bio trska, čovek je sada vlat trave.Pisci širom sveta i dalje pišu, ali stvarnost prevalizi maštu i najmračnijeg, kao što vesti dana prevazilaze košmare. Današnji pisac je prinuđen da u svom delu ublažava stvarnost da bi mu fabula izgledala realna. Ako ništa drugo, to je dokaz da današnji čovek živi u svetu gorem od sveta kakav su zloslutni pisci pre više decenija zamišljali, upozoravajući da civilizacija stremi ka dehumanizovanoj budućnosti.

Pisac se pita gde je tačka oslonca za umetnika u vremenu koje obeležava gubitak tradicije, negiranje forme, gde je uporište stvaraoca kada je tehnička civilizacija ukinula običajnu etiku. Da li je stvarno lakše stvarati u 21. veku, u odsustvu svih umetničkih pravila, kada je uspostavljen princip „sve je dozvoljeno“, ili su pak te tvrdnje šarene laže? Njemu se, izgleda s pravom, čini da ništa suštinski važno danas nije poželjno, pa često ni dozvoljeno.

Nova zgrada Gradske biblioteke Vladislav Petković Dis

Ako se posmatraju važeći obrasci izražavanja i ponašanja, malopre spomenuti statistički podaci, pravci u filozofiji i umetnosti, modi i zabavi, onda ćete doći do zaključka da slušate opservaciju ludaka koji stoji na tronošci i prolaznicima ispred železničke stanice u velikoj svetskoj metropoli propoveda kraj sveta. Takvo obraćanje ne odgovara ovom svečanom času i postaje izvesno da je odabir pisca koji će govoriti pogrešan, jer on svojim sumornim pogledom na svet i zastupanjem mišljenja sa gradske periferije kvari dobro raspoloženje. Samo, ako naša sloboda nije ograničena i ugrožena, ako stvarno vlada liberalno doba bez cenzure, i korektnost bez presedana, pisac kojem ste, greškom ili ne, ukazali čast, pita vas zašto danas svi govore tiho i vode psa sa sobom. Možda ipak zato što su usamljeni, obespravljeni, uplašeni?

U svakodnevnoj borbi za opstanak, jedni viču, prete, drugi mole, šapuću,  ali svi ljudi, sa upornošću veleumnog, tužnolikog viteza od Manče, sa platnom karticom jurišaju na kase savremenih tržnih centara, i kupuju, kupuju, i ono što im je neophodno, i ono što im nikad neće zatrebati, i ono što su u stanju sebi da priušte, i ono zbog čega će bespotrebno mesecima grcati, jer po novoj svetskoj doktrini postoji samo onaj ko troši.

Da. Danas čovek kupuje ne bi li dosegao smisao života, kao hipnotisan hita tamo gde su žičana kolica veća. U čitavom obezboženom svetu najvažnija je kupovina, potrošačko društvo vrednuje sve kroz novac. Ali među današnjim ljudima ima i onih koji znaju da se mnogo bolji, pravedniji, zanimljiviji svetovi nalaze u knjigama nego u šoping molovima, da se u knjigama nalaze odgovori na pitanja koja čoveka muče, da u knjigama postoje izvori snage i utehe neuporedivo veći nego među novim proizvodima, do sad neviđeno jeftinim. Ti ljudi vide da su sve građevine iz stare Grčke manje-više ruševine, da svakoj skulpturi antičkog boga, heroja, kralja fali glava, ruke, a da su Homerovi epovi čisti i celi, i tako aktuelni. I dobro je što se, nedaleko od hangara u kojima bruje kase, grade i biblioteke. Istina, pisci i njihove knjige danas slabo stoje na berzi. Čitaoci, takođe. Ali kad jednog jutra pukne berza i vrednost bude duh, oni što su dole biće gore. Pa i da berza nikad ne pukne, čitaoci su opet na dobitku. Želim sreću i uspeh ovoj ustanovi u budućem radu, jer ona je MESTO ZA LEČENjE DUŠE.

 
Nova zgrada Gradske biblioteke Vladislav Petković Dis, na osnovu idejnog rešenja arhitekte Momira Radišića ispunjava nacionalne standarde za javne biblioteke i jedna je od najsavremenijih ustanova kulture u Srbiji. Sa 3.500 kvadratnih metara ona je najveća javna biblioteka pod jednim krovom u zemlji. U proleće 2017. godine započeta je rekonstrukcija, dogradnja i nadogradnja objekta koju je u celosti finasirao grad Čačak.
Sajt biblioteke: http://www.cacak-dis.rs
Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Marko Radojičić 

Marko Radojičić 
Rođen u Čačku 1982. godine. Inženjer telekomunikacionog saobraćaja. Ljubitelj i pratilac kulturnih dešavanja. Pokrenuo blog o kulturi, Belgrade Edt Culture, u cilju njene popularizacije. Svojim pisanjem želi da promoviše književnost, pozorište, film, izložbe, muziku i igru. Živi i radi u Beogradu. Član UNS-a i međunarodnog udruženja novinara (International Federation of Journalists)