26. Juna 2019. | 20:17
Početna / Strip / A tako smo lepo počeli… 03. poglavlje – Strip Mania

A tako smo lepo počeli… 03. poglavlje – Strip Mania

Stariji fanovi stripa će gotovo uvek da se žale na današnje, vrlo očito slabo interesovanje za strip. U tim žalbama em fusnote, em čitavi članci odlaze na onu staru, dobru „u moje vreme, stripovi su se čitali putem časopisa, pa smo svi sve delili, pa nam bilo lepo; ovi albumi danas skupi ka’ sam đavo“. A onda polete primeri a la „Eks Almanah“, „Stripoteka“, „Yu Strip“, „Profil“, „Spunk“, „Kekec“, „Strip Zabavnik“, „Tron“… I naravno, ti časopisi su bili zvanična edukacija svakog stripomana s autoritetom i respektom. Sadržali su Marvel i DC junake, frankobelgijske stripove, pokojeg Italijana (i retko kada štošta Azijata) i, naravno, domaće stripove. Bilo je i geg-stripova i ozbiljnih radova. Bilo je i satire. Bilo je kakogde i andergraunda. Čudan slučaj gde je nečeg sa sastavom „od svega pomalo“ bilo mnogo.

No iako su se vremena menjala, stare navike su odbijale da umru. Čak i u neveselim devedesetim, kada su buktali ratovi i sevale sankcije, strip je nalazio mesta među narodom na ovaj ili onaj način. No, na domaćem, srpskom tržištu, u to doba pojam rada na strip časopisu je bio isplativ koliko i ulaganje u nuklearni program. Malo njih je dostiglo nekakav veliki uspeh, a i to nije bilo bez svoje cene („Tron“ je, na primer, i dalje svetli izuzetak; naravno, bilo ih je još, ali su mahom bili nezavisna andergraund produkcija u vidu fanzina ili polufanzina – recimo „Tit Bit“ i „Patagonija“). Još veći rizik bi bio ulaganje u časopis koji je čisto za domaći strip. Leskovački „Arsenal“ je sredinom-do-krajem devedesetih bio gotovo jedini izuzetak, ali je delovao na lokalnom nivou. Drugi, nešto tvrđi i rašireniji primer, jeste upokojena „Strip Mania“. U isto to doba, izdavač „Luxor strip“ je bio zvezda na pomolu sa svojim superherojskim prvencima „Generacija Tesla“ i „Borci sumraka“ (s kasnijim dodatkom u vidu mini-serijala „Romero“), sve mahom rađeno u tandemu Milan Konjević/Ratomir i Radica Kutlešić. Koncept „Strip Manije“ je bio jednostavan da komplikovaniji ne može biti – oformirati časopis za afirmaciju pretežno domaćih autora. Domaćih crtača, scenarista, teoretičara, izveštavača, predavača…Opet, nešto što je u doba kada niko nije smeo da bije sem vaše i naše milicije bilo samoubistveno uopšte i pomisliti. Po pitanju estetike i prilaza stripu, sve je bilo dozvoljeno. Žanrovski nije bilo limitacija. Jedini pravi kriterijum je bio kvalitet, mada ni kvantitet nije škodio.

foto: Ivan Veljković
foto: Ivan Veljković

U sklopu samih stripova, lista autora je nenormalna, i apsolutna većina je postigla monumentalan uspeh u zemlji i inostranstvu. Tu su Sančez Abuli i Darko Perović, čija je saradnja još tada bila na vrhuncu snage. Prati ga Bojan Redžić, nezaustavljiva sila apsurdnog, neapologetičnog stripa s humorom crnjim od Srpske Crnje. Potom je tu uber-prolifični Željko Pahek i njegov maksimalno izdetaljisan crtež u stripu „Legija Nepremočivih“, krcat vizuelnim koliko i scenarističkim humorom. Boban Savić Geto se razmahuje svojim alternativnijim izletom u pripovedanju, a Bora Milićević začinje svoj neo-noir serijalčić „Golub Regulator“, koji do dana današnjeg nije dobio albumsko izdanje. Rajko Milošević Gera, sadašnji maher američke strip scene, je ovde priložio kraći nihilistički strip koji ne oprašta svojim čitaocima, a onda se javlja i Vladislav Filipović, u jednom broju s kratkim stripovima o gušteru Teofilu, u drugom sa svojom najpoznatijom kreacijom Gotfridom Zečevićem. Potom slede stripovi grupe Momci (Andrej Vojković, Goran Rajšić, Nikola Vitković), andergraund počeci sadašnjih majstora ilustracije i pripovedanja. Dugogodišnji ilustrator „Đuđe i Muđe“, Vladimir Stankovski, je takođe doprineo stripovski ovom časopisu. Onda slede udarci dva oštra alternativaca; prvi je Milan Pavlović, s alijasom Mr. Stocca, i uz njega njegove aberacije jedva udenute u kadrove, uklopljene savršenom kritikom domaćeg šunda.; drugi je sad već legendarni Aleksandar Zograf, odnosno Saša Rakezić, armija od jednog čoveka koja je Pančevo smestila na stripovsku mapu. Prate ih podjednako poznata imena Dušan Božić, Branimir Trošić i najbradatija Brada srpskog stripa, Miroljub Milutinović. U prelasku sa „Luxorovih“ izdanja tu je Vojislav Vasiljević, u saradnji s Darkom Čvorovićem, na malom zlatniku „Klesari“. Potom sledi drugi serijal u nizu koji do dana današnjeg nije dobio albumsko izdanje, a planiran je kao multiplatformski, multimedijalni projekat. Ime mu je „Pod vučjim žigom“, scenariste Zorana Stefanovića i crtača Antoana Simića, oba velika imena stripa danas. Prati ga malo filozofske alternative Zvonka Jaćimovskog, a onda časopisni prvenci autora „Aarona“ Bojana Kovačevića. Tu onda dolazi i tada jedina strip autorka „Strip Manije“, Ivana Filipović, sa svojim simpatičnim stripom „Crni anđeo“. Njen rad sledi kratak ali težak rad Zvonka Blagojevića „Galija“, koji tek u par kadrova čitaoca baca u očaj i beznađe. Podjednako složen je „Love me like a reptile“ Milana Uvrtačeva, kojeg prati urnebesna kombinacija Dušana Pavlića i Slobodana Miladinova „Ophelia’s parasites“; Pavlić će kasnije raditi na „Knjiškim moljcima“ gde će se osetiti estetika humora nalik ovoj. Vladan Žervanov Vamši daje svoj kratki doprinos u vidu jedne table, a ubrzo potom slede Lazar Odanović i Dragan Lazarević, sadašnji aktivni saradnici pri izdavaču „Rosencrantz“. Uz Trošića isplivava genijalni Tony Radev u priči vrednoj nešto blažeg Džozefa Konrada, a prati ih urnebesni Željko Duvnjak. Onda sledi alternativni strip koji je, za razliku od „Regulatora“ i „Žiga“, zapravo dobio albumsko izdanje, i to još onda. U pitanju je „Popošak i Cveće“ autorskog dvojca Wostok i Grabowski, kultno delo među srpskim alternativnim koliko i glavnotokovskim stripomanima. „Escape“ Milenka Bodirogića i Buce Popovića je možda estetski najlepše, najprijatnije delo, a za njim ide „Maks: Harpija“, kriminalno prerano prekinuta priča u Boneli estetici dvojca Lebović-Vukojev. U izlet natrag ka urnebesu sledi kratko stripče „Poltronije“ Zorana Stojiljkovića Kize. Marko Fančović, Bora Milićević i Siniša Radović dostavljaju kvalitetnu izvedbu zvanu „Tri žandara“; malo klasičniju u odnosu na ostali sadržaj „Strip manije“, ali ništa manje odličnu. Krug završava Zoran Penevski „Beogradskim šundom 1“, jednim lepim presekom tadašnjice. Ništa od navedenog nije razdeljeno po individualnim brojevima revije (ukupno sedam), a pojedini autori su objavljivali i više od jednog stripa (Redžić, Trošić, Vitković, Zograf, Stocca, Kovačević itd.), no valja ostaviti nešto i za samostalno otkriće budućih čitalaca. Za kraj dela o stripu valja pomenuti i ilustratore naslovnih strana. Hronološki po brojevima „Strip Manije“, to su: Željko Pahek, tandem Bora Milićević/Vojislav Vasiljević, Dragan Savić, Petar Meseldžija (četvrti i šesti broj), Boban Savić Geto i Rade Tovladijac.

Tekstualni delovi takođe nisu posustajali. Jedna redovna kolumna (gotovo jedina) je bila „Strip-info-mania“, i u sklopu nje su pisali i prevodili Mihajlo Kurtović, Zoran Stefanović, Dragan Lazarević, Marko Fančović, Zoran Penevski, Dragan Savić i Radovan Popović. Pokrivali su se evropski strip festivali („Angulem  ’96“, „UKCAC ’96“, Salon stripa Zaječar ’96), intervjuisali autori (Darko Perović, Wostok, a u prevodu Bern Hogart), pisalo se o autorima, pojedinačno (Moebius, Prat) koliko i grupno (pet generacija srpskog strpa). Osvrtalo se na stanje u devetoj umetnosti kod nas i u inostranstvu. Diskutovalo se o umetničkom pristupu, izdavačkoj situaciji, promovisalo se sve i svašta. Pojedini autori tekstualnih priloga „Strip manije“, poput Penevskog, su ljudi koji će kasnije izgraditi jako uspešne karijere pisane reči.

foto: Ivan Veljković
foto: Ivan Veljković

No, „Strip Mania“, i pored ovih tl;dr podataka, je uspela da prenese i još nešto bitno glede ključnih informacija. Naime, ova revija putem svojih oglasa i najava nudi presek situacije stripa u Srbiji kasnih devedesetih. Od aktuelnih strip projekata i albuma reklamirani su „Kapetan Nitrat“ Jugoslovenske kinoteke, prvi broj časopisa „Lavirint“ i albuma „E pa prijatno“ Bojana Redžića. Ovo je važno pomenuti, pošto je „Nitrat“ vrlo brzo razgrabljen i danas su prva dva broja pravi rariteti, dok je „Lavirint“ bio najstariji predak današnje istoimene izdavačke kuće odgovorne za stripove „Zabava za celu porodicu“, „Sergej strip“, „Slomljeni svemir“ i „Valkira“ (ovo zadnje u saradnji s izdavačem „System comics“). Pominje se i četvrto bijenale stripa u Zemunu, sa sve izložbama, časovima stripa i promocijom izdanja „Luxora“ po sajamskim popustima. Od festivala pominjani su Dani stripa ’96 u Gornjem Milanovcu i Konkurs za strip od jedne table ili jednog kaiša u Nišu. Na prvom pomenutom konkursu se kao treće mesto, podeljeno s Wostokom, javlja ime tada mladog i perspektinog, a sada nezaustavljivo aktivnog stripara, ime Aleksa Gajić.  I naravno, pri poslednjim brojevima se vide i reklame za tada blokbastere filmove „Zmajevo srce“ i „Uragan“, dokaz da su finansije popustale i da je valjalo tražiti sponzora. Sve ovo čini danas „Strip Maniju“ pravom malom vremenskom kapsulom jednog nesrećnijeg doba.

Prava nesreća je, pak, što se sve ovo ugasilo. „Luxor“ je svoj život na strip sceni skončao s po sedam-osam brojeva „Generacije“ i „Boraca“ i tri broja „Romera“, a probao da se nanovo oživi projektima „Faktor 4“ i „Divlja Magija“, koji su trajali tek po četiri broja duže. Ali kakvo god mišljenje ljudi imali o tim stripovima (mala digresija: tamo je ovaj autor slao svoje brukosramotne crteže gde je umišljao da ima talenat; na veliku žalost tog autora nakon par godina, objavljeni su), ipak nisu imali ambiciju i kvalitet „Strip Manije“. U jednom turbulentnom dobu izdati časopis gde u sedam brojeva izlazi 41 domaći strip (neki u nastavcima u 2,3 ili 4 broja) i 12 tekstualnih priloga je Herkulov trud. No, na sreću po znatiželjne individue, brojevi ove revije se mogu naći i povoljno kupiti na internet aukcijama ili putem kolekcionara. Kvalitet papira će najverovatnije razočarati (ipak je gotovo dvadeset godina prošlo od izlaska prvog broja), ali sadržaj opravdava sve. Situacija sa kozom i rogom. A „Strip Mania“ je koza čiji je rog vazda ubitačan, kakav i treba da bude.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).