Šta reći o časopisu koji je od starta do finiša u sebi sadržao stripove vrhunskog kvaliteta, tekstove naoružane činjenicama, informacijama i ljubavlju prema medijumu, intervjue sa zvezdama devete umetnosti? Šta reći o grupici ljudi koja je rešila da merilo za objavljivanje u datom časopisu bude kvalitet, isključivo i po svaku cenu? Šta reći i o tome što je pomenuti časopis izlazio u apsolutno najgore moguće vreme po strip u Srbiji, vreme kada je bavljenje time delovalo smešno do granice žaljenja i, bez preterivanja, samooduzimanja života?
Šta reći, a ne zaplakati?
Tačno je, „Politikin Zabavnik“ bio je i ostao bogotac plasiranja stripa u nas. Tačno je da je „Stripoteka“ edukovala široke narodne mase što fanova, što autora glede devete umetnosti, a tačno je i da joj je dugovečnost (većinom) zaslužena. I, niko ne spori snagu blaženopočivšeg „Eks Almanaha“, niko ne negira značaj „Spunka“, „Panorame“, „Giganta“, „Yu-Stripa“ i „Strip Zabavnika“.
Ali, jedan je „Tron“.
U rasponu od kraja ’92-ge do sredine ’95-te godine, kriminalno malo brojeva – čitavih devet – „Trona“ je izašlo. U tih devet brojeva su se smestila prava mala-velika blaga stripa. Dovedeni su Moebius, Bil Voterson, Volas Vud, Zentner i Ruben, Žan-Klod Mezier, Sančez Abuli, Oskaraibar, Džo Kubert, Aleks Tot, Andre Franken, Enrike Breća, Čarls Šulc… Od „ovi naši“ usidrili su se Darko Perović, Đorđe Milosavljević, Miroljub Milutinović Brada, Marko Somborac, Nikola Vitković, Bojan Redžić, Vladimir Stankovski, Ivana Filipović, Miroslav Marić, Dragan Savić, Boban Savić Geto, Branislav Hetzel, Rajko Milošević Gera, Milan Jovanović… Spisak nije ni izbliza potpun.
Mali format nije smetao „Tronu“, ali je opet želeo da poraste. Usledila su, nažalost, samo tri broja ekspanzivnije strip-revije „Megatron“, i sva tri su izašla ’97-me godine. Veći format, više stripova, neka stara lica, neka nova (Alfonso Font, Željko Pahek, Darko Macan, Edvard Estlin Kamings, Džordž Heriman, Franko Saudeli i drugi).
Pojava „Trona“ je bila logički sledeći korak koji, pragmatički i zdravorazumno gledano, nije imao nimalo logike. Strip se gasio kao vid zabave a vokacija strip autora ili strip izdavača prerasla je u beznačajnu, što se nažalost i dan-danas oseća. Međutim, narod koji se devetom umetnošću bavio u ovom ili onom kapacitetu tek prethodnu deceniju i po, nije mogao da ne ostane gladan za još, gladan za novim trendovima u stripu koji su na zapadu rasli munjevito i širili se podjednako brzo. Morali su se dovesti Moebius i Voterson pred srpsku publiku, a moralo se i skrenuti malo pažnje na klasike (Herimen, Šulc). Istovremeno, domaćim autorima bio je neophodan prostor. Sijaset fanzina ranih devedesetih je imalo svoje mesto, ali kvalitet traži kvalitet, te se sa fotokopiranih stranica prelazilo na fino koričena zvanična izdanja. Naravno, pomoglo je to što su urednici bili i ostali oštri – „Tron“ i njegov naslednik „Megatron“ su prihvatali samo vrhunske priče, zrelost izraza ili, u slučaju novih autora, jasan lični pečat i vidljiv prostor za napredak u nezaustavljivu slavu.
Što ne znači da je časopis bio savršen. Kružok domaćih autora je maltene ostao isti. Nekolicina njih su učestvovala u gotovo svim brojevima u nekom kapacitetu (scenaristi, crtači, tekstopisci, ilustratori naslovnica), kao Đorđe Milosavljević, Miroljub Milutinović, Dragan Savić, Gera, Geto… Iako nisu svi Beograđani rodom, većina je sarađivala sa beogradskim krugom stripara ranije. Samim tim, „Tron“ navlači osećaj hermetičnosti, nedopustivosti da se pomalo eksperimentiše, izađe van zone komfora. Da, vreme u kojem je izlazio ne dozvoljava to, ali sama činjenica da se takav časopis u takvo vreme pojavio naglašava onu staru floskulu da ništa, uistinu, nije nemoguće.
Druga veća mana „Trona“ je distribucija. Da je izašao u vreme kada je naručivanje online postala češća, „svakodnevnija“ praksa, izlazio bi i dan-danas. Prodajna mreža mu se pretežno sastojala od knjižara, i to mahom na teritoriji glavnog grada. Ovo je znatno otežavalo ostatku stripovske Srbije (dobro, tada Jugoslavije) da nabavi svoj primerak i, konsekventno, obezbedi redakciji prostor i sredstva za dalje brojeve. Ali opet, izlet u druge gradove i na kioske bio je finansijski poduhvat ekvivalentan kupovini poršea 911 na višegodišnji kredit, a na platu prosvetnog radnika u Srbiji danas. O tempora, o mores.
„Tron“ i „Megatron“ su, naposletku, bili nužni. Mnogo istorije se desilo u njima. Darko Perović objavio je svoje priče „Duboko i hladno“ i zacementirao svoj status majstora. Moebius i Voterson su imali svoje premijere kod nas. Radovi Oskaraibara i Gere koji će kasnije sačinjavati album „Ubice kao ti i ja“ takođe su se našli ovde, a tu je i Vladimir Stankovski, autor „Đuđa i Muđa Šov“ novinskog stripa, zalutao sa svojim radovima koji će docnije zaglaviti u albumu „Humanoidi i kretenoidi“. Skrenuta je pažnja na Frankenove „Crne ideje“, ili kako ih danas vičemo „Crne misli“. Serijali „Svindl“ i „Teksaški jahači“ su ovde ponikli. Redžić je tada klijao sve u šesnaest.
I, možda pravi indikator kvaliteta jeste sam odnos ljubitelja stripa prema „Tronu“. Godinama unazad slovi za jedan od najboljih, ako ne i najbolji domaći strip-časopis. Za svoje vreme bio je aktuelan, kvalitetne izrade, krcat talentom i novim idejama. Izlazak po knjižarama ga je samo načinio traženijim među današnjim kolekcionarima, pa ga je teško naći. Ali vredno. I da je izašao u ekonomski stabilnije, prijatnije doba, „Tron“ bi bio Bog i batina. To što je upravo potekao (i preminuo) tada kada jeste, daje mu taj dodatni šmek, šmek srpskog inata koji, kada se dobro iskoristi, nije samo zao gospodar, već i najbolji sluga.
