25. Aprila 2019. | 21:49
Početna / Strip / A tako smo lepo počeli… 08. poglavlje – Placebo

A tako smo lepo počeli… 08. poglavlje – Placebo

Mi smo dali sve od sebe, i radili smo to iz entuzijazma. Ko zna stanje u domaćem stripu, zna da se tu živi samo od „slave“. Nadam se da su oni koji su trebali da nas shvate, shvatili ozbiljno, za to kratko vreme.

– Mišo Živanov, iz Zrenjaninskog strip almanaha 2007. godine

 

Ko je čuo za „Imagine Incredible,“ zna ko stoji iza istog, i zna da je taj neko iz Zrenjanina. Tačnije više tih „nekih“  su Zrenjaninci. A Zrenjaninu nije strip stran. Naime, njihov godišnjak „Stripolis“ je upravo dogurao deveti broj. Devet brojeva autorskog stripa iz Srbije i sveta! Sa pokojim tekstualnim prilogom i/ili intervjuom udenutim u iste.

Ali naravno, nije ni „Stripolis“ prvi zrenjaninski izlet u stripovske vode. Sada pre više od deceniju, tačnije 2007 godine, izašao je prvi i poslednji „Zrenjaninski strip almanah,“ gde su predstavljeni tek nekoliko strip eksponenata iz ovog malenog vojvođanskog naselja.

Međutim, po čitanju istog – kad već pominjemo strip i vojvođanska naselja – naleteo sam na informaciju da su Zrenjaninci, ako ne računamo jedan fanzin i izložbu koja ga je pratila, još početkom ovog milenijuma na tržište izbacili, što bi oni rekli, verovatno prvi srpski strip časopis koji je potekao iz Vojvodine, a da nije iz Novog Sada. Iskreno, čak i u novijoj istoriji ne mogu da se setim časopisa koji je na severu naše zemlje došao iz bilo kog drugog grada (sem Strakinog „Samoniklog korova“ ili pančevačkog „Deliblaticuma,“ ali oba su fanzini, pa se to donekle ne računa). Dodatni poeni idu Zrenjanincima i uto što su časopis počeli kao srednjoškolci…i završili ga kao isti.

foto: Ivan Veljković

„Placebo“ je izašao 2001. godine, a prestao sa izlaskom nešto kasnije 2001. godine, sa zaključnim drugim brojem i eterijalnim trećim u pripremi. Autori i urednici ovih brojeva nabrajaju maltene iste probleme oko gašenja kao i svi urednici ikada koji su, na žalost ili na sreću, morali da ugase svoju strip periodiku. Dakle, tu je nerazumevanje distributera, nedostatak para, neplaćeni honorari, nedostatak para, nezainteresovanost publike, nedostatak para, nedostatak para, kao i opšta klima nemaštine koja je i dalje šamarala Srbiju u ta rana doba dvadeset i prvog veka. Zrenjaninci stripari su se raštrkali, ali ne mnogo daleko od svojih saradnika, jerbo su usledile mnoge bolje i obimnije stvari, no ovo nije tekst o tome. Ovo je tekst o „lažnom leku“ domaćim striparima.

Kada Živanov i njegovi prijatelji kažu da je „Placebo“ bio plod entuzijazma, na to i misle. Tehnički gledano, daleko je od visokokvalitetnog časopisa, što se i da za očekivati s obzirom da su bili tinejdžeri kada su ga radili. U prvom broju se pogotovo vidi da je potreban napredak (koji je već vidljiv u drugom broju), barem po pitanju rasporeda priloga i kvaliteta istih. Primera radi, naslovnica je, štono bi Ameri rekli, „placeholder“, nije od domaćih autora, već je preuzeta s neta i postavljena tu gde je. Takođe izostaje i uvodnik uredništva, što je maltene nepisana praksa svakog od domaćih časopisa, i u i van stripa.

Gro radova u ovom broju zauzima Dejan Uzelac, koji se stilski još nalazio u ovom periodu. Započeo je i dužu priču, „Balzam“, sa nadom da je nastavi i dalje od drugog broja. Njegovo i prisustvo još par autora govori o tome da je „Placebo“ bio negde na granici između alternative/fanzina i glavnotokovskog časopisa. Kao prilog ovom drugom idu tekstualni segmenti, koji su pretežno prevodi već postojećih tekstova iz drugih, mahom online publikacija. Kažem „pretežno“, jerbo se tu udenuo i jedan jako prijatan intervju sa Zoranom Janjetovim, jednim od danas naših najvećih strip crtača, čoveka koji je još onda redovno radio sa Hodorovskim i Moebiusom. Mišo Živanov je vodio ovaj intervju, a tu praksu su izgleda hteli da nastave u svim brojevima.

Vladimir Kuzmanov je u prvom  broju prisutan sa dva stripa i jednim tekstom, o „Ligi pravde“, a Živanov stripom „Something Without“. Isto kao kod Uzelca, i kod ova dva autora se vidi da još uvek traže svoj izraz, s tim što je Kuzmanov tu bio za korak napred od dvojice kolega. Bilo kao samo crtač, bilo kao i crtač i scenarista, bio je prisutan ovde i Vladan Nikolić, koji je već bio sigurniji na liniji i čiji se angažman, nažalost, nije pomakao od ovog prvog broja. U drugim svojstvima su ovde prisutni i Vladimir Popov, Aleksandar Pavković, Uglješa Šajtinac i, kao član redakcije, Vladimir Glišin.

foto: Ivan Veljković

Drugi broj „Placeba“, sa naslovnicom ustaljenog Uzelca, je markantno poboljšanje u kvalitetu, ali je kuriozitet po jednoj bitnijoj stavci. Naime, ovo je možda prvi broj jednog strip časopisa gde preovlađuju tekstualni prilozi. Naravno, ne računam ovde „Pegaz“ i slične publikacije, kojima je strip teorija cilj pre nego samo objavljivanje stripova. Sem toga što se ovde konačno oglasio urednik na početku časopisa, dobili smo i „blurbove“ pojedinih ljudi iz sveta kulture koji su ocenili „Placebo“, među njima i urednik „Stripera“ Radovan Popović, kao i poznati bloger i strip teoretičar Ilija Bakić. Od tekstualnih priloga dobili smo par reči o stripu „Cerebus“, čitavu novu rubriku o vestima iz sveta stripa koja je prešla na bezmalo četiri strane, kao i podsegment sa citatima domaćih autora (nešto kao onaj odeljak u „Blicu“, samo zanimljivije), jedno pismo Haviera Nunjeza iz Argentine koji je govorio o argentinskom stripu, te konačno intervju sa Justom Sverteom. Prilično puno tekstualnih informacija za ovu tanku knjižicu.

Ali strip ne izostaje. Ono što je Uzelac bio u prošlom broju (a i ovde je doduše prisutan), to je Aleksandar Babić u ovome. Ne samo da je doprineo jednim podužim, Moebiusovskim stripom, već je i prošarao broj svojim podjednako kvalitetnim ilustracijama. A kad smo kod kvaliteta, Zrenjanin ne bi bio Zrenjanin, a strip ne bi bio strip, da se u njemu ne javi tadašnji maltene novajlija, a sadašnja zvezda i kod Amera i kod Francuza, monumentalni Mirko Čolak. Dakle, „Placebo“ je prošao popravni i spremao je ispit za dalji prolaz.

Nažalost, ispit je „pao“ na najgori mogući način – ne svojom voljom. Zbog navedenih problema oko distribucije i mnogo čega još, ovaj časopis je i rođen i ugašen tokom pretposlednje godine SR Jugoslavije. Autori su se nakratko razišli, da bi se deo njih vratio i sastavio „Almanah“ pola tuceta godina kasnije. Ostalo je, što se kaže, istorija, a svi počeci su skromni, te onda ona stara o hiljadu milja i o jednom koraku, itd. „Placebo“ se i dalje može jeftino naći po internet prodavnicama i pokojoj antikvarnici, prema tome valjalo bi ga pribaviti i prisetiti se gde je zrenjaninski strip počeo da se probija kroz trnje i kamenje domaćeg izdavaštva.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).