Sve se svodilo na sve,
a ustvari bilo bi ništa.
I svibnjom jutarnja šetnja jezerom.
Tragovi bi često uz smijeh i srljali,
unutrašnji šapat s cvijetom
ubrzo kao tuđi koraci u bradu bi brbljali.
Stigao bi i do pristaništa i obale,
na tren, al’ val svratio bi i do močvare.
I šta da kažem, pričam o svemu
kad same noge opet tamo krenu.
Sve se svodilo na sve,
a ustvari bilo bi ništa.
Bio bi i pričljiv, al’ i nijem,
kako izrone, tako bi i potonula skrovišta.
Istovremeno sve pozlaćeno na rubovima,
ličilo bi ubrzo više i drumovima.
Iskustva bi često plovila uz pritoku neku,
za čas uz mene nasmijanog bi i sreli grešku.
Sve se svim i svačim moglo opisati,
najviše s jednom riječju.
No, ne bi ni to bio kraj,
bio bi opet samo na početku.
(2015)
