Već na početku mosta u samom podnožju, počeo je da duva ledeni vetar. Tako naglo, da smo se spontano, veliki crni pas i ja pribili jedno uz drugo. Dobro, on uz moju nogu. Dopirao mi je skoro do kuka, a opet me je pogledao kao malo, uplašeno dete:“Sanja, šta ćemo sad?“upitao je zabrinuto.
Slegla sam ramenima. Nije se imalo gde sakriti. Morali smo da idemo samo napred. To sam mu i rekla. I on je slegnuo svojim snažnim ramenima i klimnuo glavom. Pratiće me gde god da krenem, bila sam uverena u to.
Pogledala sam u nebo na kome malo pre nije bilo ni jednog oblačka. Skupili su se neverovatnom brzinom. Tamni kao mastilo, nosili su ogromnu količinu vode u sebi. „Kiša će“, promrljala sam zabrinuto.
Nisam smela da pomislim šta će biti ako nas kiša zatekne na sredini mosta iznad duboke i moćne reke koja je kovitlala ispod. U daljini, na horizontu mora suncokreta, zasijala je oštra munja. Pre neki dan grom je udario u kuću pored koje smo prolazili. Bili smo u gradu, u staroj Bežanijskoj ulici u Zemunu. Udario je tako jako, da su se ugasila sva svetla u ulici, a automobilski alarmi se svi upalili. Bilo je strašno i pas se tada jako uplašio. Sa olakšanjem sam pomislila da nemam telefon i ako grom udari, mi mu nećemo biti meta. Skinula sam čak i sat sa ruke koji je imao tešku, uvek sam mislila metalnu narukvicu. Stavila sam ga u džep. Nisam htela da izazivam bogove vremena.
Nastavili smo da hodamo.
Rečna ada se još uvek ljeskala dole u dubini ispod mosta. Pogledala sam zabrinuto iza nas. Vrlo blizu, padala je kiša. Pogledala sam ka Beogradu. Horizont je bio zamrljan i mutan od kiše koja je padala.
Jedino je ispred nas, u tankom potezu bilo vedro. I desno od nas je bilo kiše. Bližilo se veče.
Veliki stub dima juče zapaljenih građevina se još uvek sa desne strane vio ka nebu i spajao se sa oblakom. Prizor je bio zastrašujuć. Bogovi vatre i vode na istom mestu, spojeni u istom fenomenu atlasa oblaka. Bila je to jedna opasna Cumulonimbus mamma.
Pružila sam korak. Kiša je padala svuda oko nas, ali je most i nizak horizont ispred bio potpuno čist. Pomislila sam da smo veliki crni pas i ja ustvari Orfej koji ne sme da se okrene iza sebe pri izlasku iz pakla, jer će u tom slučaju ostati zauvek dole.
„Ili gore?“, pomislila sam dalje.
Sa olakšanjem sam osetila da je ovog dana, bar priroda na našoj strani. Što smo išli dalje preko reke, tako se desno od nas promaljala i velika narandžasta kriška sunca. Reka je klizila kao da je ništa ljudsko ne dotiče.
„Biće vetra“, pomislila sam razdragano. Pas se nasmejao.
Kako smo sišli sa mosta, horizont se zamutio i napunio niskim oblacima.
Pale su i prve kapi kiše.
