Ana Žigić ex Virovkić rođena 28.01.1951. godine u Apatinu. Medicinsku školu završila u Somboru, a zaposlila u Beogradu u KC Srbije. Živi u Novom Beogradu. Pesme piše još iz srednjoškolskih dana. Objavljuje pod imenom Ana Ivan Žigić
1) Objavljivala pesme u: izabrane pjesme LIRA NAIVA 2013. god.i 2014. god.
2) VALENTINOVO-Međunarodna zbirka ljubavne poezije za 2013. i 2014. godine.
3) Međunarodna zbirka poezije 2014 godine. PJESME KOJE NAM ŽIVOT ZNAČE
4) MEGAMAXY GIGANT PJESME 2013. GOD.
5) Zbornik poezije i proze—ISPOD DUGE 2014. god.
6) Zbornik poezije i proze—SVE BOJE LETA 2014. god.
7)Zbornik poezije—PESNIČKI MARATON 2014. god. KIKINDA
8) Zbornik poezije REŠETARI 2014. god. Nova Gradiška
9) Međunarodni dan poezije —MESOPOTAMIJA 2014. god.
10) Međunarodna zbirka poezije—SKADARLIJSKA BOEMIJA 2014. god.
11) Međ. pesnička manifestacija—„ORFEJ NA DUNAVU“—KOSTOLAC 2014- god.
12)Međunarodna zbirka—SVE BOJE LETA 2014g.
13)Međunarodna elektronska zbirka“Goli život u umetnosti“ 2014g-
Član:udruženje pesnika Srbije sa sedištem u Šidu–SRB
Član:Majdana iz Kostolca
Član:Udruženja balkanskih umetnika
Član :USKOR-a
Član: redovni- HKD
Član: SKOR-a
Član Književnog kluba „Ivo Andrić“-Zemun
1) ZAHVALNICA:Kud plovi ovaj brod-Ruma
2) Zahvalnica:Književnog kluba“Blagoje Jastrebić“ Vašica
3) Zahvalnica za učešće..SVE BOJE LETA
3) DIPLOMU „Mesopotamija—Međunarodni dan poezije za 2014. god. za najbolju pesmu pesnika iz Srbije III mesto po odluci žirija.
PUPOLJAK
Pupoljak
Odrezan
Za
života
procvetao
ali
obradovao
nije
Uvijen
u
tugu
uvenuo
sam
PUTUJEM
Kada bih kamen rukom dotakla
zaplakao, jecao bi bez glasa
ni moji jecaji se ne čuju
samo u meni putuju…putuju
Očima Sunce da pogledam
i ono bi se pomračilo
na mene pocepanu senku bacilo
da u meni putuje…putuje…
Kada bih pesmu zapevala
gluvo srce ne bi je čulo
bezglasno gnezdo je svilo
prazno u meni putuje…putuje…
Ruke pružam ka nebu stremim
Anđela čuvara molim glasno
Oživi me, dušu mi okrepi
ili me pusti da u miru otputujem…
TAMNOPUTI MOJI
Živa vatra muzika i ples
Noćas mojim venama struje
Oči san ne žele
A onda se setih dvoje veselih tamnoputih
Nisu zaboravili a bili smo deca
Igrali se žmurke u Ciganskoj mali
A kada je trebalo krvi su mi svoje dali
Rasule se zvezde po nebeskom svodu
Čujem topot konja u trku
Osećam pesmu u grlu u kostima igru
Sve sija i sve plamti
Htela bih još jednom onako kao dete
Da zaigram zapevam s mojih dvoje
Tamnoputih veselih iz Ciganske male
Grlo se steglo u grudima srce tuče
Sad sećanja žare i pale
Ja sam sama a njih nema više
Ove besane noći suzama se igram
A veseli tamnoputi dvoje
Negde na nebu se smeju i svetle
Čuvaju me i vole
Jednako kao kad smo bili mali
Jer kada je trebalo krvi su mi svoje dali…
VOJVODINA KOJU PAMTIM
Suncem pozlaćeno prostranstvo
prošarano oazama crvenih bulki
spajalo se s nebom
u plavkasto-ljubičastoj boji
šuštala su žitna polja
krošnje drveća
štrčale su udaljene jedna od druge
kao jato uplašenih ptica
U hladovini ispregnuti konji
paorcka kola
naslonjeni ručaju težaci
uporni još rade
crne pogurene siluete
titraju na vrelini
sveže crne brazde
spremne su da prime seme
šćućureni beli salaši
čekaju večernje sate
umornu čeljad
da uljuljaju u snove debelog hlada
s molitvom Bogu da se sutra
svi zdravi svome žitu vrate
VOLEO JE
Muškarac naslonjen,na tek ozelenelo stablo
udisao je miris novog prolećnog ruha
velovi mraka lagano su umotavali okolinu
voleo je
nikad joj nije rekao
njegove oči gledale su je sa žudnjom
u njemu je gorela vatra
bivala sve jača
u grudima mu duvali neki topli vetrovi
naprezao je oči duž prašnjavog puta
začuo se topot kopita
ugledao je devojku sa dugom lepršavom kosom
uzdignute glave konj se vinuo kao ptica
preskočio ogradu i odgalopirao dalje
čovek naslonjen na drvo,bolno je uzdahnuo
i zatvorio oči
u nozdrvama ga je zagolicala prašina
PEVAJ TIŠINO
Pevaj tišino pusti glas
Ptica u letu slobodu
u suncokretu zrelom ljubav
u tutnjavi groma bol
zebnju dodirom potok
radost u osmehu
ČUJE
U naletu oluje opasnost
nežnost u plavom nebu
u Suncu što sija toplina
sanjarenja u mladom Mesecu
u mirisu njegovu blizinu
ČUJE
Pevaj tišino pusti glas
Jecaje violine pesmu pelina
obeshrabreni da čuju
za svoje duše spas
NJEGA SAM VOLELA
Otvorena vrata spavaće sobe
Na straži je ostao budan Mesec
Kao istinski vojnik ljubavi
Prvi muškarac čije sam ruke upoznala
Prvo muško telo
Vitko i čvrsto koje sam osetila
Puno žudnje,pored mog sopstvenog
On je u meni bio uvek prisutan
Kao milost koju mi je podario neki bog
Jedno jutro je otišao
Kao što je i došao
Držala sam oči širom otvorene
Nisam dozvolila da se ovlaže
Meki koraci ostavljali su
Samotne zvuke na praznim ulicama
Više ga nikada nisam videla
KADA BUDEŠ ODLAZIO
Kada budeš odlazio
usnama na koži mi ispiši
reč LJUBIM
da pamtim i u srce je skrijem
tebi ništa a meni SVE MOJE…
Kada budeš odlazio
ostavi vrata pritvorena
zaškripe li praviću se kao da si ti
i na tren srce će mi zadrhtati
tebi ništa a meni SVE MOJE…
Kada budeš odlazio
pesmom poljubi krila ptici
čije si rane zacelio
naučio slobodna da voli i leti
tebi ništa a meni SVE MOJE…
Zauvek ljubim sve moje
nikada nemoj otići…ljubim tvoje…
