ODA GLUPOSTI
Sedim
na besciljnoj putanji
meteora u očima
dok
oko mene krekeću
žabe krastače
nedorasle
rascepu vremena.
Gledam
tupost oštrice pera
u krilu guske
dok
oko mene pište
zmije otrovnice
raspusne
golotinjom vremena.
ODA GUSKAMA
San usnila jedna
guska
kako pero njeno
piše
gustom smolom
na čelu Daviču
i da Oskar sluša njenu
priču.
San usnila da je
labudica
i da ume sa perom
da poleti
da po nebu sa Njegošem
šeta
ali snena pade
sa kreveta.
ODA ĆURANIMA
Ako kažem
da je ćuran ptica
može li se
vinuti put neba
ima krila
ima pera laka
zašto onda da ne leti
jadan?
Ima ćuran
sva ta pera drčna
pred ćurkama
repom da se diči
da poleti
hoće on bez stida
ali pera
u krilu mu slaba.
ODA BLEJANJU
Jezičinu
ovan isplazio
skupljajući
po toru ovčice
da im priča
kako je dasa bio
bez rogova tukao ovnove
čak
i jednog bika polomio.
Ali njega
crna ovca boka
u rog mu se
podrugljivo smeje
– što nas lažeš
kad rogove imaš
i dugo ih prodaješ za sveću –
Gleda ovan
tu crnu ovčicu
i dao bi rogove i sveću
samo da je u belo oboji
pa da ona kao i ostale
sve veruje kad on torom bleji.
ODA PARAGRAFU
Što se sudski paragraf nam krivi?
Da l’ to Boru tuži njegov Mitke,
Il’ Koštana traži tantijeme?
Da je Mitke vreme bi sudilo,
Koštani bi platili pevanje.
Nit je Mitke, niti je Koštana,
Već to Boru prozni pesnik tuži.
Ne baš Boru, već mu kuću rodnu,
Ne baš kuću, već Borine dane.
Tuži čovek i time se diči
Jer na diku svako ima pravo.
Svak se diči prema svom obrazu,
Al’ paragaf on u pesmu tura.
Nek ga meće i to ima pravo
Da uzalud potroši mastilo.
Al’ on sve to poezijom zove
I još neke nagrade dobija,
Pa sad Bora na onome svetu
Ćutke traži pesnika Jakšića
Da se skupa u grobu prevrnu.
