24. Maja 2019. | 19:10
Početna / Strip / Blizu vrha

Blizu vrha

U srednjoj školi, osoba koja je slovila za najveći strah i trepet je bila profesorka srpskog jezika, koju ću samo osloviti sa Em. Naime, Em je tražila abnormalno mnogo, ocenjivala strogo, a iskreno nije mnogo volela da se izleće u kreativnost, barem ne dalje od onoga što je školski program nalagao. Naravno, potpisnik ovih redova je jedva izvlačio pozitivne ocene kod nje, neretko se blamirao na usmenim propitivanjima, a preko toga je i najmanje jednom izbačen sa časa zbog priče. Nije lep osećaj kada te najuri sa časa upravo osoba koja može opasno da ti zezne školovanje nadalje. No, trenutak koji bih istakao je kada me je ista ta Em pitala šta sve znam o nekom domaćem piscu iz vremena prosvetiteljstva. Naša interakcija:

 

Učenik: Pa, pisao je drame…

Em: Dobro?

Učenik: I to je sve.

Em: To je sve? (sardoničan osmeh) Pa dobro, evo tebi jedna dvojka, pa ćemo dalje vidjeti kako ćemo.

 

Inače je ta dvojka bila za to i „dotadašnju aktivnost na časovima“. Nemam pojma kako je odreagovala kada su joj preneli da mi je prva desetka na fakultetu upravo bila iz srpskog. Tek mogu da zamislim kako bi reagovala kad bi saznala da sam profesionalni lingvista koji je pride i objavljeni pisac.

foto: Besna kobila

No, moje (ne)zgode po strani, ista takva interakcija je nasledila (ali ne ja sa Em, već ja sa samim sobom) kada sam pokupio strip „Slobodan pad“ Vladimira Veljaševića. Realno, nemam pojma ko je Veljašević. Naravno, informacije o čoveku stoje na netu i u samom stripu o kome sad pišem, i nimalo nije za zezanje – predaje na Grafičkom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, sarađuje sa Diplo fondacijom već maltene deceniju i po, izlagao je radove u čak 33 zemlje van Srbije. Dakle, čovek koji zna znanje.

Iskreno, nemam pojma ni ko je Ljubomir Micić, niti me preterano interesuje šta je zenitizam. Deluje mi kao još jedan u nizu ne preterano uspelih političkih i kulturnih pokreta koji su u principu samo našminkani socijalizam crtica komunizam. Opet, informacije o čoveku mogu da se nađu uredno na netu, ili po brojnim publikacijama gde su mu radovi objavljeni, bilo za života ili posthumno. Nakon čitanja stripa, zenitizam me je interesovao još manje, te grafička novela „Slobodan pad“ ne uspeva kao pamflet za regrutaciju.

Na moju sreću, „Slobodan pad“ NIJE pamflet za regrutaciju, već Veljaševićev prvi veći projekat na polju izdavanja stripa, a dovoljno je intrigantan da se „Besna kobila“, izdavač koji ne ume da ne objavi kvalitetne radove, latila da objavi celu grafičku novelu u najboljem mogućem kvalitetu, tehnički gledano. Uz to, predgovor i dodatne informacije su ubačene dvojezično, na srpskom i engleskom. Dakle, očigledno je da ima nečega u „Slobodnom padu“ što vredi izdvojiti.

U biti, ovaj album je samo uprošćena biografija Ljubomira Micića. Međutim, ispričana je na najsvedeniji mogući način, onim što bi zli jezici nazvali „Clip Art sa Microsoft Word-a“. Naravno, pomislio bi čovek da je ceo strip bez reči, ali nije – reči ima tamo gde treba da ih ima. Sve ostalo su sugestivne, ali vrlo jasne ilustracije koje provode Micića kroz detinjstvo, školovanje, izdavaštvo, ljubav, putovanja, krahove i na kraju samu smrt. Čak je i naslovnica vrlo kreativno rešena, bez naslova, navođenja autora, itd.  Sve je svedeno na minimum koji je dovoljan da se ispriča priča.

foto: Besna kobila

E sad, koliko je verodostojan ovaj album samom pokretu zenitizma, ne znam. Kao što rekoh, ne interesuje me to previše. Interesuje me kako je priča ispričana, da li je adekvatno „nacrtana“ i vredi li je pročitati. Odgovor na sva tri je jedno jednostavno „da“. Nekad je manje više, štono bi rekli Zapadnjaci. Sećam se, u toku istih tih gimnazijskih godina, onog trenutka kada sam kupio „Helboja“ izdatog od strane „System Comics-a“. Jedan moj ortak je bacio pogled na crtež Majka Minjole i maltene rezignirano rekao „ovo sranje kao da je rađeno na Paintu, što verovatno i jeste“. Naravno, mogao sam jednu od dve stvari da uradim. Prva je bila da se uzjogunim k’o šiparica i da ga gnjavim kako je Minjola majstor zanata, što nisam uradio. Druga je bila da klimnem glavom i da prepustim uživanje u Minjolinim crtežima samom sebi, a ortak nek nađe nešto što njemu više odgovara. Istu reakciju imam i kod „Slobodnog pada“. Crtež neće biti za svakoga, priča neće biti za svakoga (ja prvi neću da istražujem pozadinsku priču išta dublje), ali će samo delo, sam proces rada, da ostane sa mnom, da mogu lepo da kažem da nam treba barem još jedan albumčić ovog tipa od Veljaševića.

Tu bi valjalo završiti. „Slobodan pad“ nije za svakoga, ali jeste za imati. Zainteresovani za onu zenitističku parolu „traži se čovek“ možda neće istog da nađu u „Slobodnom padu“, ali će zato naći strip koji će da listaju najmanje nekoliko puta.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).