Opet je u dušama Beograđana proleće, kao u čuvenom Čolinom hitu, ali sunčani, aprilski dan, nije me nagnao u potragu za usnama jedne devojke “što se divno mazi”. Više sam želeo da se opustim u čarima prestoničkog proleća, da iskoristim dan tako što ću ugrabiti svoj deo sunca i uživati, sam, sa svojim mislima koje me, uzgred, u poslednje vreme često teraju i navode ka tragikomičnim događajima postizbornih dana Srbije.
Poželeo sam da na bar jedan dan, prestane sve. Priča o izborima, optuživanje dve strane iste srpske medalje, obaveze koje su me saplitale danima unazad i, naravno, košava. Jedan dan sunca, jedan pravi prolećni. Raskopčana košulja i zavrnuti rukavi, sunčane naočare i usporen hod među masom ubrzanih ljudi. Onako pesnički, kao da me ništa ne dotiče, niti se bilo kakva sumorna realnost nalazi u vazduhu koji udišem. Traži li jedan književnik mnogo kada poželi zamagljenu kriglu piva, sto u bašti lokala u centru i naposletku jednu usamljenu klupu u parku?
Misli, koje su počele da se roje negde u hodu šetajući pločnicima Bulevara Kralja Aleksandra, počele su da me sapliću i odvode ka potrebi pronalaženja karaktera za novi roman koji pišem. Seo sam u mali restoran na uglu Resavske i bulevara i, dok sam pokušavao da se ubedim da je meso sa roštilja toplije nego što je odavao ukus u mojim ustima, mešajući ga sa solidnim pireom, došao sam na ideju da osmotrim kako april deluje na ljude oko mene. Sa poslednjim zalogajem sam se spustio ka skupštini, pa pored hotela Moskva ka Knezu.
Bašta na Trgu Republike, bila je solidno popunjena, ali pre nego odaberem sto koji će mi poslužiti kao osmatračnica, odlučio sam da prošetam najpopularnijom prestoničkom ulicom. Masa ljudi je pohrlila da da sebi oduška, a toplo vreme im je dozvolilo da se obuku u skladu sa svojim afinitetima, da kroz oblačenje pokažu i svoje karakterne osobine. S vremena na vreme, izlozi prepuni knjiga mi odvlače pažnju sa ljudi, nije mi ni žao, knjiga mi je odavno postala najbolji prijatelj, a ljudi svakako neće nigde sa pozornice. Izmešani, Beograđani, oni koji se predstavljaju tako, turisti i migranti, ulični zabavljači, nesvesno priređuju zanimljivu predstavu. Nije to samo uživanje u danu, u stvari čini mi se da nije uopšte, jer kad uživaš, opušten si, a svi deluju u grču. Možda je to trag vetrovitih dana koji su prethodili najlepšem aprilskom. Ili mnogima u duši još uvek fijuče i zavija.
Kako bilo, odustao sam od šetnje Kalemegdanom i pozicionirao sam se u bašti lokala nasuprot Knezu Mihajlu. Na moje iznenađenje, s obzirom da je gužva bila velika, zamagljena čaša piva mi je stigla veoma brzo i plativši odmah mogao sam da se prepustim suncu, dahu proleća i vrevi oko sebe. Sedeo sam neko vreme zagledan u knežev kažiprst, za koji mi se učini da po prvi put ne pokazuje ka neoslobođenim srpskim krajevima, nego kao da ironično pokazuje na ljude ispod sebe, pitajući se šta se to zbiva sa njima i oko njih. Pošto mi se učinilo da sa čuvenim konjanikom delim slične dileme, odlučio sam da se vratim prvobitnoj zamisli.
Nakon nekoliko gutljaja hladnog Lav piva, koji su zaista imali osvežavajući učinak, počeo sam da posmatram posetioce lokala čiji sam i sam gost. Gledajući možete mnogo da otkrijete. Ponašanje ljudi onda kada misle da ih niko ne posmatra, odaje mnogo više od bilo kakvog razgovora koji može katkad da dopre do vas. U masi svetine, nekako su mi kelneri delovali najnormalnije. Činilo se da jedino oni, pored sve muke što moraju da posluže toliki broj ljudi, iskreno, u minutima predaha, uživaju u proleću. To se lepo moglo primetiti na njihovim licima, jer su svaki slobodan trenutak krali kako bi lice blago zabacili unazad i upili tračak sunca pre nego što primate neku novu ruku podignutu u vazduhu kako ih doziva. Pitao sam se da li ću uočiti nekog sa knjigom kako se prepušta omiljenom štivu. Pitao sam se da li ću, takođe, primetiti i poneki zaljubljeni par kako sedi na susednim stolicama povremeno se držeći za ruke. Da li dah ljubavi zaista oživljava sa prolećem u ljudima?
Moguće. Verovatno. Ali, ne juče i ne na tom mestu. Nekoliko metara od mene, sedeo je mladić od svojih 25, gore-dole koja godina, nekako suviše namešteno. Sam, bez novina, sa mobilnim telefonom u ruci na koji nije čak ni kuckao poruke. Limunada ispred njega je govorila o potrebi za zdravim životom, mada iskreno, nikad nisam shvatao zašto ljudi u lokalima piju pića koja mogu i kući da naprave, možda je glupo, ali limunada mi je sinonim za prehladu i tadašnju potrebu konzumiranja iste. Imam utisak da nijednom nije otpio gutljaj sa uživanjem, nego da je poslužila za fotografisanje i deljenje na Instagramu, a nakon toga, brzo ispijanje bez gušta mi je potvrdilo sumnje. Nakon desetak ispucanih selfija, ustao je i nestao u masi. Na njegovo mesto ubrzo su sela dva momka koja su odavala utisak nestrpljivosti, kao da čekaju nekog ko mnogo kasni. Nisu skidali sunčane naočare, iako su konstanto pričali između sebe. Možda sam ja čudak, ali ne volim da pričam sa ljudima dok im naočari sakrivaju oči. Nervozu, ili bar nešto nalik njoj, skrivali su sa čestim kratkim osmesima koji su više delovali kao grč na licu. Ubrzo, i njih sam ispratio. Verovatno momci ne osećaju lepotu proleća još uvek, pomislio sam i potražio neki ženski karakter.
Naspram mog levog ramena, tri stola dalje, sedele su tri, pretpostavljam drugarice. Veoma srećan što razgovor ne dopire do mene, uspeo sam da sagledam ono što je suštinski mene zanimalo. Era turbo-grand-estradnog talasa, očigledno lako zahvata mladu žensku populaciju. Veštački nokti, drečavi karmini i “napucane” frizure, markirane torbice ispred njih i telefoni koji se žurno vade, ubrzo postaju centar pažnje. Sa distance bi se reklo da razgovaraju, jer im se usta pomeraju, ali to čine sve tri istovremeno, neodvajajući pogled od displeja mobilnih aparata. U naletu kojekakvih misli, došao sam do zaključka da u stvari, svaka ponaosob vodi prepisku sa nekom četvrtom osobom, a usled nemogućnosti da na miru pohvataju misli, verovatno diktiraju same sebi šta da kuckaju. Ne verujem da su odrastajući, gledali crtać, sećate se ono “vreme je proleću”.
Pomislio sam da april u Beogradu izgleda danas služi za sve, samo ne uživanje. Oko mene su promicali likovi koji su lep dan iskoristili za ličnu promociju, ostavljajući dušu umesto ega kod kuće. Bilderi u atlet majicama, mnogo devojaka koje kao da su pomešale petak veče i ponedeljak popodne, pojedinci, koji su se u svojoj firmiranoj odeći osećali očigledno sputano, ali su morali da je prošetaju i dok sam sumirajući utiske spuštao nivo pivske tečnosti ka donjem delu čaše, ugledao sam čoveka od svojih šezdesetak godina, kako mirno zavaljen u naslonjači, sedi sam za stolom i sa prekrštenom nogom preko kolena ispija, rekao bih viski, drugi po redu minimum, jer je jedna čaša već stajala pored aktuelne i odbija dimove iz tompusa. Lagano je u finim vremenskim distancama otpijao pomanje gutljaje alkohola, a potom se vraćao mislima. Seda kosa otkrivala je veliko životno iskustvo, a šmekerski stav i odeća nekog ko ima ukusa i stila. Sve na svom mestu. Tamno plava flanelska košulja, braon kaiš u kombinaciji sa braon cipelama izvrnute kože i nešto tamnije plave pantalone od košulje. Na desnoj ruci za prst debela srebrna narukvica, na levoj “čuka” istog “dezena”. Nemarno zavrnuti rukavi i pogled u daljinu kroz tamna stakla naočara. Nakon nekog vremena mahnuo je preklopljenim novinskim izdanjem ka konobarici i ona je ponovila turu. Delovao je kao da je na plaži nekog mediteranskog ostrva, kao da oseti vetar sa mora, da so miriše i krik galeba iznad glave menja sve glasove oko nas. Izgledao je kao junak romana Mome Kapora. Kao neko iz nekog prošlog, lepšeg vremena ko jasno razlikuje i odvaja vrednosti. Sedeo sam i posmatrao, našavši u njemu karakter za jedan od likova nekog novog rukopisa. Sedeo sam sve dok nije ponovo pozvao konobaricu, platio ostavivši bakšiš, što sam i očekivao i ustavši od stola, laganim hodom, prebacivši sako preko desnog ramena, udaljio se. Ako je neko u Beogradu juče mislio o usnama devojke “što se divno mazi”, to je bio on. Kladio bih se na to.
Ubrzo sam i sam otpio poslednji gutljaj piva ostavljajući malo na dnu pčeli koja je svako malo sletala na rub moje čaše, ustao i sporim hodom se zaputio ka crkvi Svetog Marka. U Tašmajdanskom parku, pretpostavio sam da će stajati jedna klupa, dovoljno usamljena da me primi u društvo, da će se dečaci igrati sa očevima po travnjacima, a deke i bake će voditi tek prohodale unučice stazama uz procvetale zumbule, pod olistalim zelenim krošnjama drveća. Verovatno će i neka grupa Britanaca ili Nemaca, pratiti vodiča i fotografisati statue, a možda naiđe i devojka koja zaliči na heroinu Čolinog hita. Udahnuo sam april punim plućima, a sluh mi je ispunio zvuk zvona sa crkve ka kojoj sam se zaputio.
