Roman „Lakovane bele cipele“, Nataše Bundalo Mikić, nije samo obična hronika, to je svedočanstvo koje je moralo da osvane, zapis kao amanet. Lekcija koja je morala biti podeljena za nauk onima koji dolaze, koji će redove romana tek iščitati. „Lakovane bele cipele“ nas ubacuju u vremeplov i vode u neke davne decenije, otkrivajući nam jedno drugačije vreme u kom se živelo teže, ali i lepše sa jedne strane. Oživljavaju neka nostalgična razmišljanja, prisećanja, donoseći slike Novog Sada onakvog kakvim ga danas mnogi ne poznaju. Sve to ispričano jednim laganim, nenapadnim ritmom, polako nas uvodeći u priču, pletući mrežu sudbine glavne junakinje i sve više nas uplićući u istu, ne dajući nam prostora za beg, već jednostavno ostavljajući samo jedan izbor da lekciju moramo saslušati do kraja. Lekciju koja je veoma poučna. Jer, ono što se svakako nije promenilo, to je nasilje u mnogim bićima koja nas okružuju. Tako je bilo nekad, tako je i danas. To nam pokazuje i život glavne junakinje Sonje, ali i ne samo to. Pored ukazivanja na ono što može da nas snađe u životu, Sonja nam pokazuje i izlaz, putokaz, borbu kao način, neprihvatanje. Zahvaljujući trendovima danas, sveopšte je prihvaćeno nasilno ponašanje kao stav, kao nešto što je opravdano, nešto čemu su oba pola jednako izložena. I upravo to uspeva da ubije svaku ljudskost u žrtvama, u onima koji su te sreće ili „nesreće“ da nisu rođeni takvi. Sonja nam vraća veru u toplu reč, u ljudskost. U ono što nas svakako vraća sebi samima, kakvi smo u dubini duše. Zato vredi pročitati ovo svedočanstvo smešteno u korice koje potpisuje Nataša, upravo da bismo, ukoliko ikad i odlutamo od sebe, imali podsetnik da postoji put, način, da iz svega izađemo kao pobednici. Makar to podrazumevalo da na noge moramo obući i bele lakovane cipele
.
