24. Novembra 2017. | 11:58
Početna / Knjige / Borislav Kosanović: Preporuka za čitanje – Peščani sat, Tamare Kučan

Borislav Kosanović: Preporuka za čitanje – Peščani sat, Tamare Kučan

Peščani sat ne otkucava. Peščani sat zakucava. Na njemu ne postoje kazaljke koje će biti putokaz u prostoru, u vremenu, životu. Postoji šum. Kao šum srca, kad shvatite da nešto nije u redu, kada rok upotrebe prestaje i vreme ističe. Onog trenutka kada shvatimo da ne postoji više nimalo peska na kome ćemo ostaviti tragove svojih stopa, gde otkrivamo da je sledeći korak put u ambis, provaliju, koja nas od prvog zrna peska priziva, mami.

 

Koliko smo spremni da uradimo za druge, a koliko za sebe? Vredi li prijateljstvo kupovanja karte u nepoznato? Koliko imamo prijatelja koji su spremni da učine za nas ono što smo mi spremni da učinimo za njih? Vraćaju li nas izgubljena prijateljstva sebi samima i da li je takva spoznaja preskupa, cena previsoka za povratnu kartu ukoliko linija još uvek nije ukinuta?

 

Pitanja, pitanja i samo pitanja. Kriju li redovi romana odgovore ili su oni kao i uvek u nama samima, samo nam je potreban podsticaj kako bismo ih pronašli? Tamara Kučan na vešt način zavodi pričom, na lagan način nam objasni da smo sasvim normalni, taman koliko i glavni lik romana, rekli bi dovoljno ubedljivo da zatvorimo oči, pružimo ruku i krenemo na sastanak na slepo sa autorkinom maštom. Ili je mašta samo ono što mi mislimo da jeste? Potrebno je otkriti sve karte kako bi shvatili da je trnovit put ka realnosti posut izmaštanim laticama, a za stolom sastanka na slepo nas sačekuje autorka i njen lik oko koga se svaki dan očešemo u prolazu gradskim pločnicima i priča može da počne. Sešćemo u vozilo sa šestom brzinom i pojuriti ka središtu sopstvenog ludila. Emocije koje će, kao vetar u vožnji sa spuštenim staklima, prostrujati oko naše glave i kroz nju, pokazaće nam da je naša normalnost samo privid koji svi nosimo kao masku na licu i otkriti kako je ponekad i samo jedna brzina više, dovoljna da spoznamo jedan drugačiji svet koji je na svakom koraku oko nas i zove nas drugim imenom. Imamo li drugog sebe ili u stvari spoznajemo dubine sopstvenog uma u granicama sveta kome predugo okrećemo leđa? Tek kada promenimo sebe i shvatimo da možemo da plivamo i u vodama u kojima ne dotičemo dno, a dubine su mračne i hladne, shvatićemo i da su druge ribe u akvarijumu života u stvari pirane spremne da nas oglođu do kosti. Tada poželimo da nađemo samo bar jednu dasku nakon nekog brodoloma, na kojoj bismo plutali ka zamišljenoj obali. Ukoliko je i tu još poneki zalutali brodolomnik spreman da sa vama podeli istu muku, možda se i pronađe određena nada i vera u spas.

 

Pesak koji curi, koji stvara sve veću gomilu na dnu staklene posude života, može postati naš saveznik samo ukoliko se pronađe neko da okrene peščani sat iznova i pruži nam novu šansu. Za život, za greške, sebe i nove početke. Ne povratak na staro, jer više ne ostajemo isti, ali začujemo li u glavi otkucaje tihog sata umesto šuma, znaćemo da je srce krenulo u pravom smeru. Valjalo bi požuriti, jer nikad ne znamo kada više neće biti prilike da neko ponovo okrene naš peščani sat.

Share on FacebookNovakujem

O autoru: Borislav Kosanović

Borislav Kosanović

Pesnik i pisac, romantični huligan. Član „Arte“ družine, sa boravištem u Kljajićevu, a živi tamo gde putuje. Večno razapet između Disove tame i Mikine vedrine, svojih omiljenih pesnika, jednako ga inspirišu i Jesenjin i Džim Morison. Konture vedrine mu daju tri stvari istog početnog slova, „Partizan“, pank i poezija, a boje crtežu duše donosi osmeh ćerke Katarine. Sve što piše i stvara čini s nadom da će jednog dana ona biti ponosna na njega.