Dozvoli mi da te volim,
da budem prah na tvojim jagodicama sačuvan,
u očima poneka seta,
dok niz misli tuđe ime privlači,
izbledeće.
Daj mi delić tvoje maske, tvog razuma,
i buniti se neću
kad kroz sebe otiske tuđih prstiju provlačiš,
dok moji negde po staklu u rana praskozorja
tvoje ime ispisuju.
I daha kad nestane pisaću,
a ti ćeš biti tu, maestral u leđa moj,
slova praznih stranica započetog romana,
samo meni vidljivog štiva.
Ostaće za večnost ta nedorečenost jednog vremena,
mene pogubljene, zalutale,
na poljanama bez cvalih makova,
izdvojenih samo prirodnom lepotom.
Dok negde zvonici prolamaju tišine,
zvezde šire sjaj pa gasnu,
oseka plimu smenjuje,
kod mene se promaljaš ti –
dašak vetra na mom vratu,
uporni čuperak kose što se bori da ostane poseban
i dokaže licu da on čini pravu skicu.
Tihi šapat tela,
kroz meni najlepši parfem što me prekriva, si ti,
dok srce iz mene vrišti: ostani!
