Ne pitaj me odakle mi slova,
ni strofa nova,
i čime sad bojam sivila svoja.
Momenti su to – ni dani, ni sati,
kroz pogled na pučinu,
dok pesak klizi niz kožu i stapa se sa morem.
Šalje mi talase boje tirkiza,
zapljusne me kapljicama svojim –
vetrić se s njima bori.
Mir, pronađen, negde daleko.
Nije san, uporan, dosadan,
nije magija, ni nostalgija proizišla iz želje…
I galebovi mi tako vele.
Društvo mi prave, iznad glave kruže,
kao da mole da ostanem što duže.
Nemoj me pitati odakle novi stih,
ni zašto svetlo tek pred zoru gasim,
zašto tiho gazim, bosonoga,
ni čime mi je dusa nahranjena…
ali svićem nova, sada – kao nekada.
Na raskrsnici neverice i jave, pusti me, i ne pitaj,
negde pred zoru,
u krugovima beskonačnosti gde se otisnusmo,
gde pero ne nosi lažni prah, već emocije boji,
kroz nijanse mojih misli, dok tvoje osećam.
Dodiruješ me na daljinu,
imaš ruke što nikad ne snivaju,
oči što se smeše i kad moje greše.
I dok te slutim, smejem se na glas,
čak i onda kad ćutim.
Ne pitaj me…
