Kasno oktobarsko popodne,
kiša, brujanje u vazduhu, dobovanje,
nevešto sročeno vreme grabećih časovnika,
rekvijem visoko muzikalnog doba, dostojan proviđenja.
Ne želim da cvilim dok Mocart svojom muzikom,
ni pored najbolje volje,
odgovor nema mojoj zapetljanosti zemaljskim
pojedinostima.
Prelamajuća tišina tonovima čeka moj instrument,
da uz njega odsvira nešto ritmično i ljupko.
Traži iskričavo crne oči,
tamo gde je trebalo da blistaju jasno i zavodljivo,
kotrljaju se, drobe, bodu tragovi sete.
Umetničkom slobodom, opčinjenošću Mocartom u sebi
probudiću dremajuću mene, preneti na papir lako –
manje olovkom zlatnom, više izrazom.
Napustiću sobu nespretno, bučno, blazirana i ambiciozna,
pomalo s osmehom, pomalo plačno,
suze na belom papiru neritmičkog olakšanja.
