Čini mi se, očajnički miluješ –
pritom ovlaš, u meni treptaji,
ni sveće drugačije ne trepere.
Ogrebotine su zamučale, uskramljene,
dugo su bolom hranile moj strah.
Naprasno opuštam ruke,
bestrepavično zatvaram oči,
prisustvujem poslednjem činu svoje propasti,
fatalizmu nepodnošljivom.
Sadiš plamičak za plamičkom,
svemogući mag postaješ,
padam u tu vatru,
u suzama, tiho, ravnomerno,
zaprepaštena svojom razuzdanošću
tražim svoj glas izgubljeni,
beg od sveznajućih očiju.
