Ne otkazuj mi pomoć,
ne izgovaraj kalendarske sentence
dok malaksavajući, ničim motivisana,
očajnički grabim ljudsku toplotu
ispod vlakana grubih ruku.
Plač i jecaj dolaze mi bez žestine do ušiju,
i jedna vrata su se otvorila,
ključ se obrnuo,
iznutra stiže svetlost i stvarnost.
Otpuzaću tražeći molećivom rukom,
zagrebaću i po kamenu, uz jecaj suze obrisati.
Dok pred prozorom rudi novi dan,
trčaću jutarnjim ulicama pored reke sive,
što nosi usporene lađe
na kojima se leluja belo rublje nošeno vetrom.
Na udobnom kamenu pored reke sedeću,
možda i nestati u šipražju gustom,
tragajući za karipskim lampama, rudarskim,
prekrivena kobaltnoplavom maramom, neprepoznatljiva,
dati oduška sebi, kroz obrise doziranih žurbi.
