Pišem, ne želim tragove da brišem…
sveli su već.
Podigni me nežnošću,
suza presahlih ožiljke otkloni,
izvor im zatri.
Dlanom me miluj,
obdari me lepotom tog dodira.
Poželi mene, jagnje što se vuka plaši,
pronađi me kroz plime i oseke,
kroz sve trenutke nečujnih koraka,
poželjnih momenata.
Ne skidaj mi zvezde sa trepavica ustreptalih,
ne umem da ih pazim.
Urlik nemi mi ugasi,
odškrini vrata prolaznosti uzaludnih želja,
zlokobnih samoća.
Drhtaću pred tobom,
kotrljajući nemire pukotinama duše.
Tišino preglasna,
budi utočište požuda,
beleg buđenja uspavanih damara.
