Priča #26
Što je više duše u pesmama to je manje duše u pesnicima.
Pojedoše mi dušu bezdušni prepisivači poezije za kojima plaču duševne bolnice.
Da ironija bude veća, ni medicina ne priznaje postojanje duše; ali zato prihvata da postoje duševni bolesnici, duševne bolesti, duševne bolnice, lekovi i lekari za duševne bolesti…
Jedino što im j zajedničko jeste da ni duševnim bolesnicima ni duševnim pesnicima ne možete objasniti da to beskrajno ponavljanje reči „duša“ nije terapija, već dijagnoza.
Priča #27
Svima govori da mi je bio učitelj a sad naseda na svaku moju glupost.
On i dalje veruje da je sve što mi je govorio bila istina – ali da su se vremena promenila.
Kakav nepopravljivi idealista.
A meni žao da ga razočaram, pa mu svaki dan smislim neku budalaštinu koju on prihvati i ćuti.
Uostalom: Mnoge velike misli i mnoga velika dela – upravo su ovako nastali, zar ne?
