21. Februara 2018. | 00:32
Početna / Strip / Crno na belo

Crno na belo

Šta beleže decenije u stripu?

Pa, svako zna za američka „doba“ stripa – zlatno, srebrno, bronzano, mračno, moderno. Ovo je oivičeno vremenski, ali ne baš po decenijama.

Ono jes, nije ni kod nas, ali može donekle da se sastavi. Sve do i uključujući Drugi svetski rat spada u zlatno doba srpskog stripa. Ali su onda došle decenijske podele. Šezdesete su bile decenija oživljavanja stripa, kada je zabrana istih popustila i kada su, pretežno, korišćeni kao propaganda za partizanstvo, ali ne isključivo. Ustupile su sedamdesete, kada je bilo pomalo kritično po strip, ali kada su stasavale legende domaćeg stripa. Legende koje su odgovorne za eksploziju osamdesetih. Da, osamdesete su bile za mnoge pravo zlatno doba. Tiraži od stotine hiljada brojeva na nebrojena izdanja, centri u (od svih mesta) Gornjem Milanovcu, Beogradu, Novom Sadu i Zagrebu, licencna strana izdanja, prisustvo „Strip Art Features-a“, proboj na Zapad – sve je bilo tu.

E sad, prva decenija novog milenijuma je najbolje okarakterisana kao „buđenje“ ili „reinkarnacija“ srpskog stripa. Domaći serijali u vidu albuma ili regularnih epizoda po časopisima („Vekovnici“) ili pak sveski („Zabava za celu porodicu“, „Faktor 4“, „Divlja Magija“, „Tajni agent Izzy“ – smejte se slobodno, ali imao je i plavi mačak svoj strip) su nicali tada, a strip se vraćao na kioske i, bitnije, ulazio u knjižare. Onda je došla decenija koja i danas traje, takozvana „renesansa“ srpskog stripa. Ovo je možda najobilnije doba po pitanju broja izdanja i rasta interesa za devetu umetnost. Takođe je i doba kada je strip, konačno, nakon toliko vremena – ali, ipak, kako to inače biva, na kašičicu – vraćen u akademske krugove i krenuo da dobija poštovanje kakvo zaslužuje.

Što ostavlja interesantnu anomaliju. Devedesete. Da, devedesete su u „Marvelu“ i „DC-ju“ bile „mračno doba“, kada je crtež bio katastrofalan, polovina heroja imala prefiks „anti-“, a kada su glavni i odgovorni urednici plaćali manje i ređe, što je dovelo do osnivanja „Image-a“ i munjevitog razvoja „Dark Horse-a“. U Francuskoj je Žan Žiro oberučke prihvatio svoju drugu personu, čoveka zvanog Moebius, i jurnuo sa drugim autorima u osvajanje stripa „Heavy Metal-om“. Japan se širio, što stripom, što animacijom. Italijani, Španci i Nemci su manje-više ostali isti.

foto: Modesty Stripovi

A republike sada bivše, a tada raspadajuće Juge? Pa, svuda je cvetala piraterija, na primer. Supermeni i Betmeni po Bosni, „Torgal“ i „Dominion“ kod nas, itd. A ono što je legalno pokrenuto je krenulo – i izginulo – munjevito. Hrvatska „Slobodna Dalmacija“ je objavljivala maltene sve i svašta – „Bonelijevce“, „Marvel“, čak i „Cartoon Network-ov“ časopis. Pa i par domaćih radova. Naravno, bankrot je bio neminovan. Autori su počeli da rade i da se razvijaju odvojeni jedni od drugih, bilo sa prikrivenim prijateljstvima ili otvorenim antagonizmom. Možda zvuči nemoguće, ali postojao je jedan ekosistem gde su i dalje autori svih šest republika mogli da sarađuju – fanzini.

A fanzina je bilo od sorte. Nemoguće je pobrojati ih, s obzirom na prirodu publikacije. Samo u Pančevu ih je bilo na desetine. A fanzini su bili odgovorni i za lansiranje karijera nekih sada etabliranih alternativnih autora. Danas kada ljudima od kulture kažete „Zograf“, ređe će pomisliti na ikonopisce, a češće na diminutivnog Pančevca Sašu Rakezića. Da, devedesetih, u toku haosa, Aleksandar Zograf je postao „household name“ srpskog i svetskog andergraunda. Ovo su priznali i majstori pravca poput Roberta Kramba. A počeo je poput ostalih, po fanzinima.

Ali fanzini su bili jači nego ikada u ovo doba na mnogo širem terenu. „Patagonija“ je bila toliko uticajna da je neretko uredništvo aktivno učestvovalo u organizaciji zvaničnih festivala, rame uz rame sa glavnotokovskim izdavačima. Slična je bila situacija i sa „Lavirintom“.

Naravno, ovih skoro šest stotina reči odozgo neće biti ni o devedesetim, ni o Zografu, ni o fanzinima. Biće o jednom dvojcu autora koji je prilično očito obeležio ovu deceniju, barem po pitanju fanzina i prolifičnosti. Ono jes, tu je reč „Devedesete“, ali kao ime zbirke radova crno-belog dvojca – Danilo Milošev i Borislav Grabović. Ne znate ih? Ma znate ih! To su vam samo civilna imena. U pitanju su Wostok i Grabowski.

Jeste, ovi momci su se nalazili svuda. Ovako odoka mi na pamet padaju „Strip Manija“, „Patagonija“ (koju je Wostok uređivao), „Krpelj“ (fanzin od preko 400 brojeva koji je Wostok pokrenuo) i „Slab-O-Concrete“ iz Britanije (jeste, isti onaj koji je Zografa proslavio na Zapadu). Malo toga se promenilo u stilu ove dvojice. Jeste, malo je razočaralo kada sam slučajno naleteo na radove Grabowskog za „Warcraft“ franšizu (što bi rekli, „prod’o se za kilo kupusa“; ali novac je novac) u vidu online stripa, ali to ne ubija utisak ranijih radova sa svojim vršačkim partnerom po pomrčini.

To je najbolji opis ove zbirke pod izdavaštvom „Modesty Stripova“. „Devedesete“ sadrži dvadeset stripova različite dužine, svi rađeni u kratkom periodu između 1993. i 1997. godine. Poveće, znam, a pogotovo je poveće za nekoga ko nije konzument andergraunda. Tako da, ako vam ne odgovara crtež koji dolazi nakon dva uvodnika Zorana Đukanovića i Miroslava Cmuka, možda biste valjali preskočiti ovaj strip. No bila bi šteta, jer „Devedesete“ su, bez igre rečima, prava jedna vremenska kapsula.

Vremena nisu bila dobra. Prema tome, najbolji način da se neko izrazi umetnički jeste upravo forma fanzina – nezvanična, kontra glavnom toku, sa sve grubim, nebrušenim crno-belim kadrovima sa diskutabilnom anatomijom i pričama bez priče. Tačno je, post-modernizam ume da bude kancer, prečesto, ali je ovde definitivno ubo nešto u centar. Ne baš bes, ne baš beznađe, ne baš tugu, ali tu smo negde. Nešto je bilo tesno kod umetnika koji su bili sve, samo ne slobodni. Sve, samo ne podržani. Nije svako hteo da bude Milić od Mačve, niti se svima čitao „Tron“ ili bilo koji drugi časopis koji se isticao. Nekome je trebao dvojac Wostok-Grabowski, i tu su se našli.

foto: Modesty Stripovi

A dvadeset stripova prisutnih ovde su savršeni primer njihove dominacije. Neću o svima detaljno ovde, tek pokoju reč o „bitnijim“ radovima, da vam izmamim maštu. Prvi, uvodni strip je onaj koji ih je maltene progurao i zauvek ostavio u žiži stripovske javnosti, „Tata, gde si?“ Ali ga vi verovatno znate kao „Popošak i Cveće“, koji je izlazio po časopisima i dobio par albumskih izdanja. Dvogodišnja curica i njen blagorečivi psić idu da nađu njenog oca, gde prolaze kroz sijaset čudnih, fantastičnih situacija. Dovoljno je pomenuti čudovište Grbu Majstora, poznatijeg od dvojice Grba u srpskom stripu (setimo se, drugi je protagonist stripčeta „Život je lep“ Jaroslava Supeka i Miodraga Ivanovića Mikice) s bitnom razlikom da je ovaj Grba antagonista. Priča je možda najnevinija od nanizanih. Kontrast njoj je, na primer, „Billy, borac za pravdu“. Malo manje uspeli uradak, ovaj strip govori o siledžiji Biliju koji svaki problem rešava pesnajom u krvavo lice. Cela priča je ironična, naravno, ali je ironija malo (više) isforsirana. Opet, ovo se uklapa u vremenski okvir nastanka samog stripa, ali danas nije previše lepo sazreo. Naravno, ima tu još stripova vrednih džvirenja, tipa „Donjeprčilovački masakr motornom testerom“, koji samo počinje kako mislite da počinje, a nastavlja se potpuno drugačije; naredni vredan pažnje je „Priča o Jockuru“, interesantna i humoreskna pričica o egzistenciji jedne osobe u maniru kakav bi Balašević krunisao vrednim; dva stripa sa glavnim likom zvanim Aaron (verovatno nije ista osoba) pred kraj su takođe dragulji, pogotovo prvi (sa sve pojavom psića Cveća), svaki pomalo ironičan i pomalo ciničan na svoj način, onako kako čitaocu andergraunda i te kako treba. Ali ličan izbor ovog autora je dvodelna priča „Crno sunce“/„Iznutra“, gde su glavni likovi Woo i Grr. Pogađajte triput koga predstavljaju?

Ove dve priče su u principu jedno lepo poigravanje autora sa materijom. Jedan zanimljivi koncept za drugim, puno snažnih slika, puno rečenica i dijaloga koji nemaju vreme i prostor… A ovde je i možda najinteresantnija i najsveukupnija rečenica cele zbirke. Woo i Grr su u mraku. Nemaju šibice, nemaju svice, nemaju lampu, a treba im svetlo. Woo onda kaže Grru da mu treba dobra ideja. Naravno, ideja dođe i – klik! Lampa iznad glave Wooa osvetljava put. Ali ovaj humoristički trenutak nije srž ove scene. Srž je ono što Woo kaže Grru nakon ovoga. „Jesi li video koliko znači dobra ideja?“ Dalje nemam šta da dodam.

Ostali stripovi su takođe vredni pažnje, neki više, a neki manje uspešni. Devedesete su prošle, fanzini su se malo smanjili i sveli na selektivnu publiku, a dvojac se razdvojio u dve jedinke. Wostok je i dalje aktivan, manje-više sa par novih i par komada više recikliranih radova. Grabowski se donekle povukao. Ali iza njih je ostalo njihovo delo. „Devedesete“ vrede prelistavanja čisto zarad uvida u mindset tadašnjih kreativaca. Zavira u doba kada je težak crni kadar suprotstavljen oštrijim belilom bio svakodnevnica ljubitelja devete umetnosti. I naravno, bez obzira na to što radovi Miloševa i Grabovića nisu deo glavnog toka – niti će ikada biti – i te kako ih treba sačuvati za buduće generacije. Nikada se ne zna kada će, po rečima Edarda i drugih Starkova, ponovo doći zima. Ali kada dođe, zagrejaće vas činjenica da postoji pravi ventil za teskobe. Ventil u obliku alternativnog stripa možda najpoznatijeg vršačkog dvojca koji se ikada latio kadra.

Share on FacebookNovakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).