Rekao je da će otići, kad budem imala nekog ko će mi nedostajati. I kome ću nedostajati. Da ćemo pre toga pustiti šarenog zmaja i pogledati u nebo. Da ću po poslednji put osluškivati vetar na njegovim leđima. I šapat srca. Tako tih, kao da svakog trena nekog gubi. Voli, znajući da sutra ne postoji.
Obećao je da će pronaći crvenog leptira. I da se neće truditi da ga pripitomi. Da je sudbina hrabrih, i njene lepote, sloboda. Pustiće ga da leti, iznad granice letenja. Ako mu bude nedostajao, znaće da je bio onaj kojeg je tražio. Onaj zbog kojeg ne plače. Već samo ćuti. I voli.
Čak iako se vrati, na tren. Po zagrljaju, će prepoznati, kad ljudi odlaze.
– Da, onaj večni u kojem se izgubiš, i poželiš da u njemu traješ. Njim se opraštamo. Jer kad volimo. Ne dajemo, predajemo se.
Kako sam naučio da ih volim? Oprosti mi. Postao sam jedan od njih – začuo se eho.
