17. Decembra 2017. | 13:06
Početna / Magazin / Deca na raskrsnici: Tamni vilajet

Deca na raskrsnici: Tamni vilajet

Nijedan čovek nije sasvim normalan, kamoli onda narod. Od najvećih umova do “običnih smrtnika”, svi mi imamo neke svoje fetiše kojima se, u javnosti ili ne, posvećujemo. Tako stara penzionerka u samostanu razgovara sa kučetom ili papagajem, starac u parku druži se isključivo sa golubovima ili privatno gaji zmije, dok njegovog unuka privode sudiji za maloletnike jer je noć ranije mrtav trezan upao komšinici u stan i tražio da mu dotična igra oko šipke za flašu piva. Čovek se, uopšte, na čudan način predaje svojim strastima i porocima, s početka diskretno, a zatim sve intezivnije da bi na kraju smatrao za totalni promašaj ako njegove “žute minute” nisu u javnosti zabeležene. Uzmimo maturante za primer: pre samo dvadesetak godina tačno se znalo čemu služe maturske večeri: svečano odelo, prigodna večera uz muziku, ispraćala se generacija u bolje sutra. Danas se proslava ne da zamisliti ukoliko se bar polovina ne “oleši” još za bela dana, a druga polovina raspojasa najdalje do ponoći. Zatim tako “uroljani” bazaju po gradu demolirajući sve čega se sete, a u naboljem slučaju samo razbude pošten svet. Ujutru- koga nađu u kanalu, ko se sam dovuče ponosnim roditeljima, jer im je dete, zaboga, napokon zreo čovek.
Drugima je fetiš (čitaj – sladostrašće) politika. Nema tih hiljadu evra za koje televizija neće “našminkati” političara, zalepiti mu sliku na tetrapak jogurta i vazdići tu i tu stranku “spasa i razuma” čim se približi izborni rok. Ministarske fotelje danas su lepljivije nego ikad, a narod gladan kao nikad. Studenti duvaju u prste, država deli po istim packe nezaposlenosti, i sve ih više skida sa “državne sise” u cilju “viših ciljeva”. Cene skakuću kao loptice u bubnju “Binga”, i već odavno potajno bušimo nove rupe na kaiševima. Jedino se još Kinezi zadovoljno smeškaju kroz zakrčene izloge svojih šopova jer- kod njih i crnca kupiš za 200 dinara, ali dok ga dovedeš do kuće, siromah se već pokvari. Još samo da nam uvedu i servis za crnce…
Nema se para, al’ treba reći štagod novo. Sreća pa su osmesi još uvek besplatni i proizvode se i kod nas. Valjda ljudi ležu sa ofingerom u ustima… Kako ćemo kroz tamni vilajet kad nam i svetlo daju na kašičicu, ne zna se… Jedno je sigurno: dragog kamenja nećemo se dokopati, ali bar kajanja ima u izobilju…

Share on FacebookNovakujem

O autoru: Boško Živanović

Boško Živanović

Rođen je 1988. u Šapcu, gde je završio osnovnu školu i srednju, Šabačku gimnaziju. Masterirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, sa zvanjem profesora srpskog jezika i književnosti. Do sada je objavio nekoliko knjiga poezije i proze (za decu i odrasle, a dopisnik je i lokalnih šabačkih novina: „Podrinskih“ i „Glasa Podrinja“ . Lektor je, pesnik i jedan od urednika prestižnog časopisa za decu „VITEZ“ iz Beograda. Pored pisanja, bavi se i komponovanjem autorskih pesama. Živi i radi u Šapcu.

  • U prolazu

    Odlicno receno i u potpuno bih se slozila sa napisanim :) Od autora se uvek moze nesto pametno cuti i procitati. Dubokouman, hiperinteligentan, tesko ga je ne primetiti u masi, jer se izdvaja posebnim sjajem i harizmom, dubokim i bistrim pogledom, koji oslikava cistotu njegove duse :) Zasluzuje veliki uspeh! :)