Senzacionalizam, tabloizacija i neodgovornost nisu novina za srpsko medijsko tržište. Međutim, sve češće i sve intenzivnije dominiraju i prilikom izveštavanja o deci koja neretko postaju žrtve ne samo nasilnika, već i samih medija.
Medijsko izveštavanje o deci oduvek je bilo jedno od najosetljivijih pitanja u novinarstvu koje sa sobom nosi veliki broj problema, nedoumica i izazova. Međutim, istraživanje „Medijska slika dece u Srbiji 2018.“ koje je sproveo Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), uz projektnu podršku Ministarstva kulture i informisanja, otkriva da veliki broj domaćih medija, zapravo, nema nikakvih nedoumica i dilema. Recept prilikom izveštavanja o deci je jasan – negativno, senzacionalistički, neodgovorno. Sve to zarad što veće veće čitanosti, gledanosti, klikova.
Predsednik Centra za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM) Marko Nedeljković kaže da se na taj način stvara „nezdrava“ medijska klima za decu jer se kao direktna posledica takvog izveštavanja deca danas u javnosti percipiraju kao „nestašnija i problematičnija nego ikada“. Istovremeno deca postaju svesna da je neuporedivo veća šansa da će se naći u medijima ako su akter nekog incidenta, nego ako su postigla neke pozitivne rezultate i dostignuća, što govori i o tome za šta smo kao društvo prevashodno zainteresovani.
„Kada detaljnije analiziramo tekstove o deci koji imaju dominantno negativnu konotaciju, lako se zaključuje da mediji ne izveštavaju o negativnim stvarima da bi inicirali neke pozitivne promene ili rešavanje problema koje će doneti neku korist deci, ne istražuju uzroke i posledice, već je primarni cilj da senzacionalističko izveštavanje bude mamac za publiku. To je veliki problem jer takav pristup često nanosi dodatnu štetu deci koja su već doživela neko nasilje ili neku drugu neprijatnost, što ukazuje na veliku neodgovornost medija čak i kada su u pitanju najosetljivije društvene grupe“, objašnjava Nedeljković.
Koliko je ovo veliki problem pokazuje i podatak istraživanja da su zlostavljanje dece, nasilje, narkomanija i nesreće teme u čak 56% medijskih objava u dnevnoj štampi i na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, dok su istovremeno uspesi i dostignuća dece svedeni na nivo statističke greške.
Profesionalni standardi na margini
Profesor novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, prof. dr Veselin Kljajić, kaže da je, ako rezultate posmatramo iz profesionalnog novinarskog ugla, najproblematičniji nalaz to što u većini novinskih tekstova i televizijskih priloga nema interpretacije.
„Cilj je otkriti što više detalja koji po pravilu predstavljaju direktno zadiranje u privatnost osoba o kojima se piše, navođenje što više bombastičnih nagađanja ili izjava, neretko i insinuacija koje publiku dovode u zabludu. Tako se ne pomaže ni žrtvama, niti se daje doprinos rešavanju tih problema. A upravo to bi trebalo da bude primarni cilj kvalitetnog i profesionalnog novinarskog izveštavanja o deci, ali i svim drugim temama“, navodi profesor Kljajić i dodaje da su profesionalizacija, edukacija i senzibilizacija novinara koji izveštavaju o deci ključna za unapređenje trenutnog stanja.
Kako intervjuisati decu žrtve
Imajući u vidu izrazito negativne teme o kojima najčešće izveštavaju domaći mediji, jedno od najbitnijih pitanja je i kako intervjuisati decu koja su žrtve nasilja i drugih incidenata.
Koordinator za zapadni Balkan Dart centra za novinarstvo i traume pri Kolumbija univerzitetu u Njujorku Milorad Ivanović kaže da je neophodno da novinari nauče posebne tehnike razgovora sa decom, da se trude da uvek imaju dozvolu roditelja i da znaju kako da izađu na kraj sa komplikovanom situacijom, kao i da je glavna stvar koju novinar mora da ima na umu je da ne naškodi detetu.
„Prvo, po svaku cenu morate izbeći da traumatizujete dete. Ukoliko je ono bilo svedok tragedije ili nasilja, pažljivo razmislite koja pitanja ćete postaviti i na koji način. Nemojte se prema njima postavljati kao inspektor. Dopustite im da kažu samo ono što žele. Za razliku od intervjuisanja odraslih, deci dajte šansu da ona imaju kontrolu nad intervjuom – ukoliko žele da naprave pauzu ili da preskoče deo koji im je previše bolan. Dozvolite da pored njih budu roditelji ili nastavnici. Omogućite im da ispričaju svoju priču, a da se ne osećaju zloupotrebljeno i napadnuto. Jedino na taj način novinar će uspeti da uradi svoj posao, a da u isto vreme ne nanese štetu detetu“, ističe Ivanović.
Trajne posledice neetičkog medijskog izveštavanja
Istraživanje je pokazalo da se u svakom desetom tekstu u domaćoj štampi krše etički principi i Kodeks novinara Srbije prilikom izveštavanja o deci, što je posebno alarmantan podatak.
Generalna sekretarka Saveta za štampu Gordana Novaković kaže da je uprkos velikom broju prekršaja u praksi tokom prethodnih sedam godina Savet za štampu primio dvadesetak žalbi zbog prekršaja Kodeksa novinara Srbije u tekstovima koji su se odnosili na decu. Tako mali broj žalbi je, kako navodi, najvećim delom posledica toga što pravo na žalbu imaju samo roditelji dece na koju se tekstovi odnose, ili nevladine organizacije, ukoliko su tekstom povređena prava grupe dece, što se retko dešava.
„Vrlo je bitno da novinari i urednici shvate da tabloidna uređivačka politika ne podrazumeva neizostavno kršenje Kodeksa novinara Srbije. Tabloidi postoje svuda u svetu i legitimno je da neko ima tabloidnu uređivačku politiku, ali nije dozvoljeno da pri tom krši etička pravila. Zato je edukacija medijskih radnika bitna. Savet za štampu, kao samoregulatorno telo, prvenstveno odlučuje o žalbama na objavljene sadržaje, dakle kada je greška već napravljena. Ali naša uloga je i edukativna i zato pokušavamo da svojim odlukama usmerimo medije, da im ukažemo na to šta nije u skladu sa etičkim standardima profesije i šta ubuduće ne bi trebalo da rade“, upozorava Novaković.
Da bi uticao na unapređenje izveštavanja o deci, CEPROM je 6. i 7. decembra organizovao dvodnevni seminar za novinare domaćih medija posvećen profesionalizaciji izveštavanja o deci, sa osnovnim ciljem da se reše najčešće dileme, nedoumice i izazovi sa kojima se novinari suočavaju tokom izveštavanja o ovoj osetljivoj društvenoj grupi.
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Izvor: Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), Beograd, 8. decembar 2018.
