23. Avgusta 2019. | 05:45
Početna / Atelje / “Devojka u plavom” Đure Jakšića

“Devojka u plavom” Đure Jakšića

Premeštajući se službom iz varošice u varošicu, sve do velegrada, srpski pisac, pesnik i slikar boemskog duha Đura Jakšić nastanio se te 1855. godine u Kikindi. Društvo mu je, kao i svugde, pravila kafana gde je u piću tražio beg, utehu i inspiraciju za svoje pesme. Upravo u jednoj kikindskoj krčmi upoznao je svoju prvu, nikad prežaljenu ljubav koja će potom postati inspiracija za jednu njegovu antologijsku pesmu i čuveno slikarsko remek-delo, blistavi portret “Devojka u plavom”.


Đura se obreo u Kikindi, oktobra 1855, ubrzo posle nezaboravnog druženja sa Zmajem u Beču i pola godine učenja slikarstva u Minhenu. “Kako sam došao ni sam ne znam” — javio je prijatelju Đorđu Popoviću, uredniku “Sedmice” u Novom Sadu. Imao je tek 23 godine — “pun ognja pesničkog, ali još u vrenju”. Nadao se da će u banatskoj varoši moći da živi od slikarstva — od “molovanja” ikona za crkve, svetaca za porodice, portreta za bogate. Ali, dočekala ga je hladna Kikinda, paorska, daleka od svake umetnosti. Životario je u kući Save Prekajskog, prizemljuši, a u susednim dvorištima “dizali su se plastovi sena i odasvuda mirisalo je na balegu”. U sobi s ulici — delaonici, kako će zvati svoj siromašni atelje, Đura je “kičicom radeći, hleba sebi zarađivao, a perom opet davao oduška svojim osećanjima”.
Đura danju samuje, a zimske večeri provodi u krčmi “Kod belog krsta”, na glasu u varoši, gde se pilo dobro vino i bermet iz Karlovaca. Neočekivano, tu ga je obuzela nova muza — ljubav. U krčmi Lazara Popovića bile su njegove ćerke Mila i Ana. “One su služile, one naplaćivale, one zabavljale, pa… one, odnosno ona — Mila — i privlačila goste” — otkrio je Branislav Nušić još 1907. Krčmarica Mila Popović, “mlada, lepa, vatrenih očiju, tanka struka” služila je i Đuru koji je uglavnom pio sam u uglu krčme. Te trenutke Nušić dočarava kao scenu sa pozornice: “Nije joj nikad ništa kazao, ali kad mu je bila prazna čaša, nije hteo drugi da ga posluži, čekao je dok Mila prođe kraj stola pa joj je ćuteći dodao čašu. A kad mu je ona donela punu bledog iđoškoga rampaša, on joj je pogledao duboko u oči, pogledao i ispio čašu do dna”.

Đura se toliko zagledao u Milu “da namisli da se oženi njome”, ali nije imao “kuraži da joj otkrije svoju ljubav… ma da je i Mila pokazivala interesovanje za nj. On je po vazdan po stolu ili na hratiji crtao njenu sliku i u tome se toliko izveštio, da ju je napamet radio, što je Mili jako godilo” — tvrdi Milorad Pavlović, a ovi fragmenti iz njegovog zapisa iz 1925. liče na uvod o nastajanju portreta “Devojka u plavom”. Ushićen Milom, Đura je ponovo propevao, posle dužeg ćutanja, pa javlja Popoviću u Novi Sad: “Pesama imam sjaset božji a bićeji i više”… Zaljubljeni Đura ne izbija iz krčme: tamo je Mila, tamo Ana. Mili je 21, Ani 19 godina.
A jednog dana — priča Nušić — Mila nestade, ode u goste: “Nije bila u gostima ni desetinu dana, ali se to Đuri učinilo… da se neće nikad ni vratiti”. Tada se izjadao u četiri strofe pesme “Mila”.

“Vina, Milo!” — orilo se,
Dok je Mila ovde bila.
Sad se Mila izgubila:
Tuđe ruke vino nose.
Ana toči, Ana služi,
Al’ za Milom srce tuži.

Nema nama Mile više!
Ono malo veselosti,
Što imaše dobri gosti,
To kod Mile ostaviše.
Ana toči, Ana služi,
Al’ za Milom srce tuži.

Iz Milinih ruku mali’,
— Ma se rastō bela sveta —
Mesto čaše od bermeta,
Otrova bi progutali.
Ana toči, Ana služi,
Al’ za Milom srce tuži.

Ko da igra? Ko da peva?
Ko da žedni? Ko da pije?
Ko li brigu da razbije? —
Nesta Mile, nesta ćeva!
Ana toči, Ana služi,
Al’ za Milom srce tuži!”

Đurin udes počeo je krajem 1856, kada je u Kikindu stigla pozorišna družina iz Novog Sada. Njen upravnik bio je Jova Knežević, a glavni reditelj i dramaturg Đura-Đurka Rajković. Tada se Đuri dogodilo da nije moglo gore: pesmu “Mila” pokazao je “nikome drugom no Đuri Rajkoviću” A on, Rajković, već se bio zagledao u Milu, na što ona nije bila ravnodušna. Glumac joj se svideo više od “molera”!
“Ubio ga Bog molerski, samo da ne štampa a kakav je i to će učiniti — govorila je preplašena devojka. A ‘moler’ bome ni pet ni šest, nego odista štampa pesmu u ‘Sedmici'” — svedoči Nušić o velikom obrtu idile.
U tom “listu za nauku i zabavu” u Novom Sadu, “Mila” je objavljena “U nedelju 19. avgusta 1856”. Đura se sakrio iza pseudonima “Teorin”. Nije imao kuraži da se potpiše? Ili je želeo da ostane tajna ko to tuži za Milom iz krčme “Kod belog krsta”?
“Ja sam ovamo došao u nadeždi da ću kakvu crkvu ovde u okolini dobiti za molovanje, al sam se ljuto prevarijo, ja nisam za ove ljude nit su oni za mene, razmaženi, gordi, sujetni, prosti, nevaljali, svaki napredak ugnjetavajući. — Bogati su cicije, zvaničnici su globitelji, a svi pakostni” — jadao se Đura u pismu Đorđu Popoviću, maja 1856.
Kuda da ode i šta da radi? S Milom u srcu i bez jasnog puta u život, Đura se obreo u Novom Sadu, a ubrzo u manastiru Krušedolu — nameravao je da se zakaluđeri”. Pesma “Iskušenik” iz tih dana, najtežih u Đurinom životu, tuguje za dalekom krčmaricom. Iz Krušedola se uputio u sudbonosno — u učiteljska bespuća u zaostala srbijanska sela i varoši – iz Podgorca u Sumrakovac, pa u Požarevac, Kragujevac, Sabantu, Raču…
A šta je sa Milom? Udala se za Rajkovića, novembra 1857, i tri godine kasnije zajedno su stupili u pozorišnu družinu — “Mila, kao jedna od prvih pozorišnih umetnica kod Srba”. Bila je i u Narodnom pozorištu u Beogradu, a u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu nekoliko meseci 1864. Igrala je epizodne uloge. Umrla je u dubokoj starosti, 1916, u Jelisavetgradu u Rusiji, trideset i osam godina posle Đure Jakšića, četrnaest godina nakon smrti muža Đurke Rajkovića.

Ali, Mila u Đurinoj pesmi i na Đurinoj slici živi evo već vek i po. “Devojka u plavom” utemeljena je u riznicu naše umetnosti kao remek-delo, a “Mila” ne izbija iz prestižnih zbirki.

“Ana toči, Ana služu,
Al’ za Milom srce tuži!”

Prilagođeno za potrebe magazina Opanak – Svet pića, juni 2000/Ljuba Vukmanović / Agro +

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Zoran Todorović

Zoran Todorović
Osnivač „Pokazivača“. Tvorac novakovanja. Čovek koji od života želi sve ili ništa, a trenutno živi negde između.