18. Avgusta 2019. | 23:02
Početna / Atelje / Đerđi Ačaji: Kameni spavači i crtački snovi

Đerđi Ačaji: Kameni spavači i crtački snovi

Galerija ART u četvrtak predstavlja kragujevačkoj publici slikarku Đerđi Ačaji (Bečej, 1986).

Dejan Đorić je u katalugu napisao:

„Pored ostalih zanimaju i čisto likovni problemi crteža: „Poluton, odnos crnog i belog, smela skraćenja, plasticitet, odnos svetla i senke, izvor i ugao pod kojim svetlost pada, količina zacrnjenog, proporcije, odnos glave i tela, itd. To su polazišta a uhodišta su u metafizici likovnog, u filosofiji crteža kao najmisaonijem likovnom izrazu. Često se na njenom crtežu pojavljuju izdvojeni i uvećani prizori glave i šake. Od šezdesetih godina prošlog veka, od pop-arta, u modernoj i savremenoj umetnosti pribegava se uvećanju kompozicije, prisutno još u fotografiji i slikarstvu međuratnog nadrealizma. U savremenom srpskom realizmu ima više slikara koji prikazuju ljudske glave na većem formatu. Đerđi Ačaji je jedinstvena u srpskom iracionalnom slikarstvu po pronalaženju sopstvenog načina predstavljanja. Ona ne stvara realno niti hiperrealno, njene dramatične slike pripadaju svetu mašte a ne stvarnosti. Osobena je i po tome što dolazi iz Novog Sada gde nije razvijena scena imaginarne umetnosti. Pripada samom vrhu nove, mlade škole srpske fantastične umetnosti, u kojoj prevagu imaju crtači nad slikarima i posebna pojava najređih likovnih zverki – crtačica. Legendarni crtač Dragan Lubarda, profesor „večernjeg akta” na beogradskoj Likovnoj akademiji, imao je ideju da su crtačice više sposobne za crtačka dostignuća – video je njihovu prednost u građi ženske šake, suptilnijem karakteru, vekovnoj nadarenosti za vez i fini ručni rad i sl.

Đerđi Ačaji je jedna od od najboljih novih mladih umetnica, crtačica i slikarka, čija karijera ide uzlaznom linijom a radovi su joj sve bolji. Kada razmišljamo o njenom delu kažemo uopšteno da crta ljudske glave, jer glave i šake su ono što idejno predstavlja sam crtež, odakle on ishodi, na šta se svodi telo crtača, ono što bitno preostaje. Zato su njeni radovi i tautološki. Dragan Lubarda je tvrdio da mlade žene za razliku od muškaraca vole da posmatraju svoje šake. Kažemo dakle „glave” jer Đerđi Ačaji ne zanimaju portreti kao takvi niti mimetički prenos podataka iz realnosti, ma koliko polazila od nje. Ona ne crta ličnosti već likove i ulazi u jednu drevnu oblast likovnosti, prisutnu još od umetnosti starog veka – u imaginarni portret. U tom svetu likovnosti ljudska glava samo je povod za razvijanje dubljih metafizičkih sadržaja: od mitskih i demonskih do idealnih i božanskih. Najčešće predstavljeni lik u istoriji umetnosti Bogočoveka Isusa Hristosa, pripada i sferi imaginacije. Đerđi Ačaji sa velikom likovnom snagom prikazuje svoje ljude, čije glave i šake odvaja od tela, osamostaljuje, ali ne tako da lebde već počivaju na tlu. To su ti „Kameni spavači” kako ih autorka naziva, moćni u snu, između mesa, krvi i kamena, za koji je Mikelanđelo znao da ima svojstvo večnog sna. Osim blow-up tehnike, ova umetnica polazi i od druge karakteristike srpske škole fantastike, od deformacije na osnovu koje stilizuje i takođe gradi realno-imaginarni prizor. Deformacija je interpretacija stvarne forme i viši nivo tumačenja, jer je za njeno stvaranje najpre potrebno ovladati verističkim predstavljanjem.

Crteži ove umetnice su i svojevrsni lament a on je uvek poetičan, ovde je to tugovanka iskusne a nemoćne starosti, starac u ruci drži glavu drage osobe i žali. Drugim rečima njeni crteži su i „San o onome što dolazi”, što tek predstoji. Pojedini od njih naslovljeni su samo kao „San”, što je još jedna od starih poetskih i tautoloških tema umetnosti kojoj se posvećuju posebna izdanja – jer šta je sama umetnost ako ne san. U tom smislu tama prlja a svetlost čisti crtež, ali je mračna strana i plodotvorna, iz belog i svetlog teško se rađa iracionalno. Svetline na ovim uspavanim likovima otvaraju igru svetlosti i senke čija je praktična funkcija da otvori i zatvori formu, da je odredi, ali ovde svetlost i buši glave, čini ih poroznim, krhkim, šupljim i praznim, što je suprotno njihovoj teškoj uspavanosti, otelotvorenoj ideji kamene uspavanke. Utonule u večni san one isto tako paradoksalno nisu ni mrtve jer ne podležu raspadanju i truleži, forma je čvrsta, jasna i jedra, može se lako pretvoriti u skulptorsku. Reč je možda samo o tišini, fizičkoj u monaškoj osami ateljea i metafizičkoj, velikoj i tajanstvenoj, smirenosti u težnji ka savršenstvu, u koju su utonula tolika velika dela umetnosti.

 

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Miloš Ignjatović

Miloš Ignjatović
Priređivač Šumadijskog ateljea. Fotoreporter ,,Blica'', ,,LID-'a'', ,,Sportskog žurnala'', ,,Svetlosti'', ,,KG novina'', ,,Politike''.