21. Avgusta 2019. | 22:38
Početna / Magazin / dovoljno je da znaš da letiš

dovoljno je da znaš da letiš

Picture 031ž. a.r.

godišnja doba ( iz serijala “aktovi” – tuš na papiru)

šta je to bilo toliko zanosno,

magično, smrtonosno 

na tvojim kukovima, oblinama

u njihanju tvoje šarene suknje

okrenute prema suncu,  belim oblacima 

dok si nešto radila  savijena nad česmom u dvorištu

a oko tebe su stražarili  crveni božurovi

 

šta me je to zaustavljalo, zarobljavalo, ubijalo

na ulici ispred tvoje kuće

pogođenog tim gibanjem svemira kao zalutalim metkom

srce bi prestajalo da mi kuca

i pretvarao bih se u balon, zmaja ili papirnatu lastu

poneo bi me prvi vetar iza ugla tvoje trošne kuće

i nosio sve dok me ne bi zaboravio

u krošnjama visokih topola kraj reke na kraju grada

šta je to vanzemaljsko bilo u tvojoj  blistavoj kosi 

kada bi zamahnula njome  tvoje sočne grudi

u kontra ritmu pratile bi te kosmičke kretnje

i verovatno negde izazivale 

neobjašnjive poplave, plime ili zemljotrese

voleo sam crveno lonče na ploči  tvoje betonske česme 

jorgovan u proleće, smešten kraj same ograde,

lale pokraj staze  koja je krivudala po dvorištu

kuća  ti je bila mala, lažno skromna,  a krila je blago

zbog kojeg su mnogi ratovali, glave gubili,

plovili morima, obilazili planetu,

postali pesnici ili razbojnici, svejedno

 

koja je to čarolija stvorila tebe među nama

usamljenima u moru zelenila

među žuborima voda u visokoj  travi, nama hobitima

otkud baš ti, takva, vitka, krupnooka, 

da među nas kao zvezdana pobuna padneš

ceo grad pretvoriš u brod koji plovi nebesima 

pa više ni znamo ni ko smo ni gde smo

da li smo ptice, tigrovi, ili leptiri

na vrelom obrazu vremena

 

evo me prvi put u tvom dvorištu

pred kućom gde više niko ne živi

roditelji ti se na nebo preselili

kao petarde pucaju crveni božurovi kraj stare česme

po neka seda u mojoj kosi sa njima zatreperi

šta me to dovede pred staru kuću

zbog koje sam postao pesnik i skitnica, 

a da nikada, sem okom, nisam dodirnuo

dragocenost koju je krila 

 

prvi put u tvom dvorištu a sve pusto

provincija provincije, nigdina u svemiru zagubljena

kao da vidim te obline, kosu i oko krupno

dlanove ružičaste, belinu lica i usne crvene

ponovo letim

ispunjen tugom kao preparirna sova

iznad krovova, lipa, školskog igrališta

nosi me ta ljubav  nestvarna, detinja

 

prvi put u tvom dvorištu a sada,

mada život prođe kao san, vidim,

da nikada nigde nisam otišao,

nego sam,  zanesen lepotom iznad svega leteo, leteo, leteo

tražio nešto  što nisam našao

čarolija ljubavi pred  praskom devojaštva se ne ponavlja

samo letiš kroz život  kao  prokletinja

želiš da dodirneš   uspomenu

tu zvezdu visoku

a  ne znaš da  ne možeš naći

ono što ti je davno skriveno u oku

 

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Žika Ranković

Žika Ranković
Više godina aktivno učestvuje u javnom životu Srbije u oblasti umetnosti, kulture i informisanja. Organizator je i učesnik velikog broja kultrunih i medijskih manifestacija. Tekstovi su mu objavljivani u elektronskim i štampanim medijima širom sveta. Član je Udruženja dramskih pisaca Srbije i UNS-a.