13. Novembra 2019. | 20:18
Početna / Film / Dozvolite mi da taknem Vaseljenu

Dozvolite mi da taknem Vaseljenu

Bez reči.

Nešto najgore što može da se desi piscu, nešto triput gore od prethodnog što može da se desi piscu koji piše o piscu, nešto pet puta gore što može da se desi piscu koji piše o piscu kojeg želi da razume.

Kenđi Mijazava. Ime koje je autoru ovog teksta do skora bilo apsolutno nepoznato, do trenutka pisanja ovih redova, ali koje će nakon ispustanja ovog teksta biti neodvojivi deo sopstvenog života. Ime čoveka koji je davao, davao svim svojim bićem, i čiji nesebični dar i dalje cirkuliše svetom. Veliki broj pesama, dečijih priča, romana. Ovaj čovek je…ne, nema adekvatnih reči za njegov opis. Šta god da su, bude neke druge reči: nadahnuće, čovekoljublje, marljivost, poštenje, ispomoć, zadovoljstvo, spokoj, tišina, ushićenje, vospenjanje na najviši mogući stepen prosvećenosti, produhovljenosti, večne i nesebične ljubavi prema svemu.

Sve ovo, i to na prvi utisak jednog kratkog anime filma o njemu. Gde je predstavljen kao mačka.

foto: www.bateszi.me
foto: www.bateszi.me

Film „Fantastika Ihatova: Kenđijevo proleće “, odnosno „Ihatov Genso Kenđi no Haru (u originalu イーハトーブ幻想 Kenjiの春)“ je naizgled jedan presek života Kenđija Mijazave. Obuhvata njegove učiteljske dane u sopstvenom selu, njegovu bliskost sa sestrom Toši i njegovo košenje sa sopstvenim ocem oko poimanja života, njegov depresivniji period kada je otpočeo sa pisanjem u Tokiju, njegov trud da poboljša život svojih saseljana. Ali je ovo delo mnogo više od toga. Mnogo, mnogo više. Ovo nam daje jednu vrlo verovatnu pukotinu za osmatranje Mijazavine duše. Ne samo da vidimo kreativni proces jednog ekscentričnog pisca, sve nedaće koje ga prate, sve pozitivne i negativne slike koje mu se provlače kroz pretrpani kranijum, kao i razrešenje svega toga ili nedostatak istog, već vidimo i nezadrživu iskrenost izraza, jedan nekaljeni i nekaljani optimizam koji povlači i ne pušta. Vidimo rešenost za proboj i pored negativiteta koji okružuje i na porodičnom i na društvenom, a bogami i na globalnom nivou. Vidimo pozitivizam prožet onim dečijim, naivnim idealizmom, uzdanicom da bolje dolazi. Vidimo razularenu dobrotu.

Sve ovo ima i svoje primere. Mijazava ne tera decu da isprazno čitaju ili računaju. Mijazava im kaže da zatvore oči i da osete svaki molekul koji se sudara sa susednim, da puste toplinu u sebe; izvodi ih na reku i pokazuje kako je kamenje živo, te i sam navodi kamenje na govor svojstven upravo kamenju. On ne veruje u uzimanje novca, njemu novac ništa ne znači, za razliku od njegovog oca-bogatog zalagaoničara. Njemu novac toliko malo znači da je spreman da se odrekne cele svoje plate zarad svog učenika, samo da ovaj ne bi krao. On ne piše da njegove knjige zarađuju. Ali, tu je mnogo više od pukog neinteresa za novac. Mijazavu interesuju ljudi, ljudske nedaće, njihovo stanje i usavršavanje istog. On neće jesti lepo spremljenu hranu ako siroti seljaci ne mogu da je jedu. On neće kažnjavati dete-lopova; on će ga povesti na težak put kroz šumu noću, do planine, i nazvati ga bratom. On će se boriti da nađe spone svih ljudi, da prekine ljudsku tradiciju međusobnog nauđivanja.

foto: www.hulu.com
foto: www.hulu.com

Njegove misli odaju savršenu sliku inspirativne osobe. Simbolika je jaka za Mijazavu i u travkama, i u vlatima četinara, i u banderama, i u vozovima, i u njivama, i u pijucima, i u godišnjim dobima, i u mineralima, i u zemlji, i na nebu, i u oblacima. Lepa opservacija njegovog prijatelja iz filma je da je Mijazava na oblacima idealizma, koji su prelepi, ali ujedno nestabilni, paperjasti, menjaju oblik. Njegov prijatelj je rešen, ne luta, zna šta hoće. Mijazava to nije; on je nesiguran u sebe, traži nemoguće, lovi duhove praminulih vremena putem posmatranja malih kristala u sveže okrnjenom kamenu. Njega ne interesuju porezi i ekonomski procvat radnje, njega interesuje dublje i šire bitisanje čoveka, a za to ima čitav mikrokosmos svog rodnog Ihatova (Iuate prefektura u Japanu, pretočena u Esperanto u čast piščeve ljubavi prema istom i univerzalnosti istog) , kao i čitav intrakosmos svojih kreativno-destruktivnih halucinacija. Halucinacija gde medved ubija medveda, gde glineni mutirani vojnici marširaju, gde on dobija krila. Halucinacija gde dva međuvezana voza jure ka vaseljenskom nebu iz podjednako vaseljenske zemlje, zasađene travkama i travkicama.

Mijazavin duh vrluda, ne može da se smiri, te je prirodno da će probijati granice. Film je izašao tačno sto godina nakon rođenja pisca, rađen u njegovu čast, a ni film ni on se ne čine ni dan manje aktuelnim. Rešenost kojom se kretao u nezahvalnoj i gruboj sredini, koja ga je koštala i zdravlja i života, nadvisuje i najviše vrhove kojim se figurativno i bukvalno penjao. Dok svoju malu sveščicu drži i trudi se da zapisuje veze koje misli da vidi u letu ptica, oči mu gledaju u nepovrat i traže više. Onda gledaju sebe odozgo, mrtve oči na živog i usamljenog sebe, u moru dekadence. Uspomene i sećanja naviru kao bujica, do te tačke da ne može da diše. Prošlost se meša sa budućnošću, osoba koja je nekada bila se ne razlikuje od osobe koja će tek biti. Svevremenost pretočena u stih. S namerom da pronađe žilu kucavicu veniversuma.

Film podjednako navodi i na suze i na smeh. Ne da vam se da vidite nerealni skončetak, gde Mijazava i njegova sestra zajedno posmatraju zvezdano nebo dok ona peva, a on piše. Ne, on mora da zakasni na voz koji je odnosi u nerevers, on mora da ostane sa nedovršenim poslovima, baš poput i glavnine njegovog književnog opusa van filma. Njegovo pitanje o tome kako svet funkcioniše ostaje, kao i za sve smrtnike, otvoreno, bez odgovora. Ali je i sam svestan da je put dotle bitan. Te je odabrao put koji nije lak. Put koji će od sina bogataša načiniti cenjenog umetnika kojeg ceo svet može da prigrli kao svog, jer toliko dobro razume sve i svoje, da je gotovo i očekivano da slabo ko njega razume. Ali pomaka ima, jer nerazumna dečica, za razliku od gordih odraslih, dolaze da mu pomažu, oslanjaju se na njega, dosadno im je bez njega. Bez tog inovatora koji nije želeo domanovićevsko mrtvo more oko sebe, kao ni gogoljevske lažne ljude, već jednu lepršavu vilu koja mu se smeška dok dobija krila i dok lebdi ka dinosaurusima od oblaka.

Toliko je toga natrpano u tekstu, a opet se ostaje bez reči. Kenđi Mijazava je kod nas slabo prevođen (izdavačka kuća „Kokoro“ je izdala skromnu kolekciju priča „Zvezda noćnog jastreba i druge priče“), što je veliki gubitak po našu čitalačku publiku. A ovaj film je slabo ko i gledao, te je time gubitak i veći. Ergo, evo jednog slobodnog prepeva zadnjih stihova njegove pesme „Ne budi poražen od kiše“ da zatvori ovaj krug i da predstavi Kenđija Mijazavu mnogostruko bolje od prethodnih hiljadu reči i prostora:

gde ima suše, da procedim suze sažaljenja

gde je leto hladno, da tumaram uznemiren

da niko budem prozvan od sviju

da ne budem hvaljen

da ne budem krivljen

takva osoba

ja želim da postanem

 

foto: www.dailycancer.com
foto: www.dailycancer.com
Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).