8. Decembra 2019. | 06:57
Početna / Otvorena vrata / Dr Vlajko Panović: Šta je najvažniji zadatak roditelja do detetove 4. godine

Dr Vlajko Panović: Šta je najvažniji zadatak roditelja do detetove 4. godine

Ja polazim prvo od braka jer odatle sve počinje. Savremeni brak je ugrožen sebičnošću, gordošću, nespremnošću da delimo. A savremena civilizacija podstiče egoizam.

Krajnji roditeljski cilj je da osposobimo decu da žive bez nas. Trebalo bi da mi možemo nedeljom da odemo kod njih na ručak, a ne stalno da oni dolaze kod nas.

Od rođenja do neke četvrte godine najvažniji zadatak roditelja je da pomognu detetu da usvoji higijenske navike, navike spavanja, obroka itd. Upravo u tom prostoru ima dosta grešaka roditelja.

Hrana

Dete dolazeći na svet ima fiziološki program potrebe za hranom. Tu su roditelji i bake i deke koji misle da čine dobro detetu pa uslovljavaju dete sa onim ako – onda. Ako pojedeš to dobićeš ovo. To je velika greška. Na tom uzrastu dete brzo uči. I za sedam dana dobijate bumerang: hoću – ako. Poješću ako mi daš, poješću ako mi pustiš. Još jedna stvar – nikad, ali nikad ne pitajte decu šta će da jedu. Do punoletstva vi morate obezbediti deci ono što će im razviti potencijale. To je vaš zadatak. Ako to ne prepoznamo na vreme, pravimo veliki problem. Raznim ritualima se deca primoravaju – puštamo im crtani, pokazujemo avion, samo da bi otvorili usta da jedu.

Spontanost, to je ono što nedostaje mnogima. To je nosilac radosti. Savremeni čovek nije spontan, on je programiran. Mi žurimo, nesigurni smo, težimo autentičnosti, posebno mladi roditelji sa prvim detetom. Kad se pojavi prva temperatura, roditelji to dožive kao tragediju.

Sledeća stvar – autoritet.

On ne guši dečju slobodu. Zdrav autoritet pomaže deci da dišu. Ali autoritet se ne dobija rođenjem. Samo ličnim primerom se osvaja. Ako ponudimo deci da biraju šta će jesti, dobijamo zonu konflikta iz koje ne možemo da izađemo. Ako pitate decu šta će jesti najčešće će tražiti ono što ne možete da im date.

Odnos prema spavanju

Mi se danju trošimo, noću obnavljamo, mi smo s tim ritmom usklađeni. Civilizacija je pak nametnula sistem u kom naši ljudi ostaju do duboko u noć budni. A ne znamo ni sami zašto. Postali su žrtve informacija. Tako i naša deca ostaju duboko u noć budni bez valjanog razloga. Deca bi trebalo da legnu do 9. Hormoni rasta se obnajvljaju do 10. Vojnik u krevet ide u 22 sata jer je to optimalno vreme da se on odmori, obnovi. Mi nismo vojnici, ali probajte da legnete do 22 sata pa ćete videti kako ćete se osećati. Roditelji mi kažu: ne mogu da ga nateram da legne. Pazite izraz: nateram. Tu već znamo da je roditelj pao što se tiče autoriteta. Deca se vaspitavaju dobrotom, strpljenjem i ličnim primerom. Licemrno je ponašanje unutar porodice kad otac sinu u pubertetu kaže: „nemoj da probaš alkohol” a onda zvono na vratima, došao kum, pa rakijica, pa piće. I onda jadno dete gleda kako otac jedno priča, a drugo radi. Naša deca će oponašati nas, a ne našu priču.

Usaglašenost

Zamislite dete koje se nalazi u pubertetu i otac mu brani da izlazi, a majka govori pusti ga, kad će ako ne sad… Usaglašenost je jako važna. Ako mi šaljemo jedno jednu a drugo drugu poruku detetu, dete će biti okrenuto popustljivom roditelju, ali će taj isti popustljivi roditelj u kasnijem životu od deteta često biti odbačen.

Poređenje

Zaislite kako se oseća vaše dete kad kažete za nekog drugog: vidi kako je on pametan, dobar, poslušan… Kad je u porodici dvoje dece roditelji obično tvrde da su potpuno različita. Nemojte ih nikad porediti. Svako biće je jedinstveno i mi treba da napravimo procenu kakvo će koje dete biti. Nekad kad je bilo petoro, šestoro dece po nekim sklonostima su im određivali put. A mi danas imamo jedno ili dvoje pa ih tovarimo silnim obavezama.

Recimo kad mlađe dete uzima stvari, knjige starijeg, roditelji najčešće kažu starijem: pusti ga, on je mali, ništa ne zna, ti si tatin prvenac, ti si pametan. Kakvu ste poruku poslali? Pa da više volite onog malog!

Jedna devojčica od 9 god na jednoj tribini mi je rekla ja neću više da budem pametna, dosta mi je da uvek budem pametna. Prevedeno na jezik današnjice pametni su se povukli u ćoškove, a ovi drugi kolo vode. Dakle, ako šaljemo takvu poruku, mlađe dete shvata da je mnogo toga njemu dozvoljeno. Ono će i na igralištu tražiti ono što mu ne sleduje.

Šta onda uraditi u tim situacijama? Reći sledeće – nikada ti ne smeš uzeti igračku starijeg, ako ti ne dozvoli. To postižemo ako ličnim primerom koristimo ono molim te, hvala, izvini. Dakle, ja znam da mi to ne sleduje, ali te molim da mi daš. Ja sam svestan da si ti meni time učinio neku uslugu i ja ću biti zahvalan. A ako mlađi otima igračke a vi mu to odobravate, tako podstičete agresiju, pa će stariji da udari mlađeg kad ima priliku, i tako dalje.

Odnos prema sportu

Ja sam dosta radio sa decom koju roditelji teraju da se bave sportom i često mi je te dece bilo žao zbog svih pritisaka koje trpe od roditelja. Sport treba da donese radost. Kod nas, sport je agresija. Samo ako slušate prenose: Đoković je zgazio Nadala. Mi smo potopili Hrvate. Šta dete uči o sportu kad sluša ovakve komentare?

Vi danas na svakom ćošku imate kladionice, kockarnice. Imate roditelje koji se zadužuju da vrate dugove u koje su zapala njihova deca. Mi treba da menjamo svoj pristup prema deci sve dok ono što mi želimo deci ne bude prihvatljivo. Kome nije poznata ona zamka: Pa je l’ moram 1000 puta da ti kažem da uradiš to i to? A nijedan se roditelj ne pita zašto je morao 1000 puta da kaže. Kako nije umeo drugačije da nauči dete. Pa besni i viče. Ljudi moraju da razgovaraju. Neko istraživanje kaže da bračni parovi u Srbiji razgovaraju 3 do 5 minuta.

Vaspitava se smirenim tonom, zagrljajem, pogledom u oči, osmehom. A mi, uglavnom razgovaramo odozgo. Zato ja savetujem, kad vidite da je neko podigao ton vi odmah sedite. Jer stajanje je borbeni stav. Mi ne čujemo jedni druge.

Meni deca kad im dam da nacrtaju roditelje, sve kažu. Oni su najbolji procenjivači roditelja. Kad popričam par rečenica s decom, ja znam sve o roditeljima. A šta mi radimo? Mi surovo lišavamo jedni druge razgovora, porodičnog obroka, zajedničkog izlaska. Mi nemamo prioritete, deca ih teško prave i teško organizuju svoje vreme i to je jedna od najbolnijih tema, koja prerasta u problem s motivacijom.

Treba da vratimo dostojanstvo porodici kao zajednici gde su pravilno raspoređene uloge, a ne ono što danas imamo, dve vrste uloga u porodici – jedni su magarci, drugi su paraziti. Vi morate da osposobite decu, morate ih naučiti da isprže jaja, nameste krevet, a ne pusti ga još malo da spava, kad smo se mi mučili ne moraju oni. A posle bude ko će tebe da oženi, ne znaš dva jaja da ispečeš.

Mi porodici treba da vratimo dostojanstvo, tu dete treba da se vrati posle teškog dana svesno da će naći utočište, da neće biti izigrano, odbačeno.

Govori: Prof. dr Vlajko Panović, klinički psihijatar

Izvor: zelenaucionica.com

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Zoran Todorović

Zoran Todorović
Osnivač „Pokazivača“. Tvorac novakovanja. Čovek koji od života želi sve ili ništa, a trenutno živi negde između.