Ponekad je dobro razboleti se. Stvarno. Ali samo ako nas bolest nečemu nauči. Ja sam zahvalna svim
svojim bolestima. Evo, npr, pre nekoliko godina sam se razbolela. Ozbiljno. Virus mi je napao srce.
Na početku sam se samo malo zamarala.
– Morate 6 meseci na bolovanje – rekao mi je doktor.
– Štaaaa? Nema šanse – nisam verovala.
Oporavak je trajao i duže. Zamarala sam se sve više i više i nisam mogla ništa da radim.
Koliko je čovek srećan kad može da radi – bilo je prvo što sam shvatila.
Nisam smela da spavam. – koliko su srećni oni koji mogu da spavaju.
Ne shvataj ništa zdravo za gotovo.
Virus mi je oduzeo 6 meseci – život nije beskonačan – sledeća lekcija.
Ostala sam živa – budi zahvalna – sledeća lekcija.
Po čemu će me pamtiti najbliži? – razmišljala sam. Iskoristi dan najbolje što možeš.
Lekcije su se ređale u nedogled.
Mnogi su hteli da dođu da me obiđu.
– Nemojte – rekla sam im. – zamaram se kad pričam.
– Ti slušaj, a mi ćemo da pričamo.
– Nemojte. Zamaram se i kad slušam.
Bilo je to i njima i meni neverovatno. Zar mi zamaramo srce kad pričamo? Zar ga trošimo i kad slušamo?
Najvažniji organ, koji nas čini živim, čini nas aktivnim, sposobnim da volimo, patimo, osećamo, a uopšte
ne mislimo na njega, dok nas nešto ne opomene.
Sada kad vidim nekog ko je uvek namršten, neraspoložen, ko se „svađa s televizorom“, ko psuje i ljuti se
na sve i svakoga, zbog svega i svačega, samo kratko pomislim: „šta on radi svom srcu“ i udaljim se što
daje.
Da ne slušam.
Izbegavam takve ljude.
Volim one koji blago pričaju, koji rečima miluju, koji vole kišu zbog duge, noć zbog zore, one koji vole
svet u kome žive i svojim postojanjem ga čine boljim nego što jeste. Volim ljude koji ne umeju da mrze,
koji nemaju organ za bes i ljutnju.
Okružim se njima – tako čuvam svoje srce. Tome me virus naučio.
