Nije tačno da nas baš briga šta nam neko kaže i uradi. Bitno nam je itekako. I smeta nam što zbog nekog nebitnog danima ne možemo da ga izbacimo iz glave pa remetimo svoj život, zdravlje, odnose s dragim i bitnim ljudima… Silimo sebe da se ne ljutimo, ali nam to ne ide, pa se još više ljutimo na njega, na sebe. I tako u krug.
Onda danima smišljamo kako da mu vratimo, kako da ga povredimo kao i on nas, misleći da će nam tada biti lakše. A znamo da to nije lepo, da to ne rade dobri ljudi..
Pitamo se da li smo do sada zaista bili dobri ili nam se to samo činilo? Sumnjamo u sebe. A najviše boli saznanje da negde u dnu duše loše u nama ipak postoji, samo drema i čeka priliku da se pojavi. To suočavanje s drugom stranom sebe, sa delovima lošeg kojeg se još nismo oslobodili, nije ni malo prijatno. Teška je ta borba . I ona sad postaje glavna, važna, a na onog ko je to loše pronašao u nama i izvukao ga na površinu, često i zaboravimo.
„Ne postoje prijatelji i neprijatelji, postoje samo učitelji.“
Zato sebe ubeđujemo da je to što nam se dešava životna lekcija. Lekcija da sebe očistimo od lošeg koje još imamo.
Stalo nam je da vratimo onu sliku koju smo imali o sebi i da opet budemo mirni, spokojni i dobri. Čisti.
Ali svaka lekcija traje dugo, svaka nam oduzme nekoliko dana života.
Negde davno i daleko na jednom grobu pisalo je da je čovek živeo tek stotinak dana. A umro u dubokoj strosti. Čovek je računao samo dane kad je bio ponosan na sebe, kad mu je bilo lepo, kad je bio dobar. Ceo život stao je u stotinak lepih dana. Kud su prošle sve ostale godine?
Zato učimo svoje lekcije brže i ne zaboravljajmo ih, kako bi jednog dana na našem grobu pisalo da smo imali puno lepih, dobrih dana, čak godina.
