MOJOJ PRIJATELjICI KOJU JE ODNELA MS
– Šta je čovek? – pitala sam se prvi put u životu kad sam je videla u bolničkoj postelji.
– Da li su reči čovek? – ona je vremenom sve teže pričala, a onda ni to više nije mogla.
– Da li su noge čovek? – ona odavno nije mogla da hoda.
– Da li su ruke čovek? – ona više nije mogla da ih pokrene; ni da sebe nahrani, ni nekog zagrli.
Razapeta između života i smrti, ona ništa više nije mogla. Ležala je nepokretna, a i dalje je bila čovek. I te kakav čovek. Divan i dobar Čovek.
Gledala sam je, ne znajući šta da kažem i shvatajući da je Čovek ono neopipljivo, nevidljivo – ono što iz njega zrači, što se oseća i čini da ti je on drag, da ti je u njegovom prisustvu lepo…
Nijednog trenutka u njenom prisustvu se nisam osećala loše, neprijatno, jer je ona zračila neograničenom količinom dobrote, mirnoće, vedrine. Uvek. A dugo je ležala nepokretna, zarobljena i zakačena za aparate, lišena svake mogućnosti izbora.
Nisam je mnogo obilazila.
Sećam se – trebalo mi je hrabrosti jer nisam znala kakvu ću da je zateknem. Ali ona je mene ohrabrila: kad me je videla, osmehnula se kao i uvek . I ja sam je videla celu – kao ranije. Njen osmeh, pogled i reči s mukom izgovorene učinile su da vidim onu istu meni dragu osobu koja se nikad i ni na šta nije žalila.
Napolju je bio lep sunčan dan, a u sobi mračno i tiho. Poželela sam da mogu da je približim prozoru da je bar još malo ogreje sunce..
Sledeći put joj je već bilo hladno. Njeno telo koje je odavno prestalo da postoji osećalo je hladnoću! Imala je maramu na glavi; pitala sam:
– Zašto?
– Hladno mi je. Skini mi je ako ti smeta – odgovorila mi je. – Ne, zašto? Lepo ti stoji – rekla sam i nisam slagala.
Volela sam je i tada kad joj je život ostavio samo oči i osmeh, jer i tada se osmehivala, videla sam sve one uspomene koje su nas vezale i sve to je bilo lepo i drago, pa mi je i ona bila lepa i draga. Pitala sam je da li joj je mnogo teško, a znala sam da ni ja ni bilo ko drugi ne može da joj pomogne. Samo je odmahnula glavom i rekla : – Deset meseci…
Podigla sam pokrivač i počela da joj masiram u ranama od ležanja izmučene noge, otečene i od igala modre ruke, ali sam znala da to ne oseća. Zato sam je pomazila po obrazu da pokažem koliko mi je žao što se muči. Jedino je još tu mogla da oseti nežnost.
Pitala me je za sve moje i meni je i tamo u bolnici bilo prijatno, jer je imala tu neverovatnu moć da mi pored nje uvek bude prijatno. Pričala sam, a ona me je slušala. Sve ju je zanimalo, bilo joj je do svakog stalo.
I rekla mi je da ih sve pozdravim. Htela sam da vrisnem, a nisam smela ni da zaplačem. Postidela bi me snaga kojom ona sve podnosi.
Bile smo vršnjakinje – 49 godina tek – „moja drugarica” kako smo se šalile.
Nisam znala šta da pričam: kako da je tešim kad utehe nema, da je hrabrim – čemu, kad smo znale šta sledi. Da pitam, nije bilo odgovora. Da kunem – ne znam koga. Da molim?
I molila sam anđele da je oslobode i povedu tamo gde će biti slobodna i laka i gde nije hladno.
Draga moja, naučila sam da, kad bol jako stegne srce… naučila sam da se od bola branim i tešim lepim stvarima, sećanjima, da pobedim poraz, da ne priznam gubitak. Jer, ako se pokorimo, čemu onda život?
Kad neko ode, iza njega treba da ostane trag: časno ime i lepe uspomene. U njenom društvu sam se uvek prijatno osećala, volela sam je i poštovala zbog snage koju je imala. Ne poznajem puno takvih ljudi.
Njen trag je ćerka, koja ju je sve vreme pazila i kao i ona dostojanstveno podnosila svu surovost njene bolesti ; unuk i unuka – i svi nekako liče na nju.
Iza nje je ostao i sin, odrastao mladić, nežna srca. Kad pomislim na bilo koga iz njene porodice, prvo što vidim su osmesi i vedrina. Pored svega, sačuvali su čista srca. Sačuvali su srca od zlobe! Kako su uspeli da ne klonu?
Upoznala sam joj i majku; tu divnu ženu sa čistom dušom, dušom deteta i licem devojčice – i tada sam shvatila otkuda joj ta neizmerna blagost i snaga.
Znali smo da će otići, znali da je odlazak olakšanje… a kada je otišla, odlazak nam je ipak teško pao.
***
Dugo je ležala i oko nje je bilo tamno i sumorno. Želim joj da tamo gde je sada ima puno sunca, cveća i svega što je volela, a nije u tome mogla da uživa. Želim joj da tamo ima puno planina i jedno more; ono isto kao i u rodnom kraju koji dugo nije mogla da poseti. Želim joj da opet korača i radi sve ono što dugo, dugo nije mogla.
Sada kada su sve njene muke prestale, sada kada o njoj brinu anđeli, plačem iako znam da je tamo gde je više ništa ne muči… ne boli. Plačem po prvi put, plačem jer mi nedostaje i jer nisam hrabra kao ona.
Plačem i pišem, ne bi li je ipak sačuvala još malo.
