Maja je ispekla pogaču, ja sam poneo sir. Otišli smo kod Lisice, osamdesetogodišnjeg slikara, opančara i morelplovca, našeg najdražeg. Često posećujemo njegov skromni kućerak. Liji su popucali kapilari u desnom oku. Kaže, ma pusti, danas sam u Veternici ugledao psa kako se davi, bacile ga neke budaletine i od naprezanja su mi popucali kapilari. Nisam mogao da ga dohvatim pa sam legao onako i sva se krv sjurila u glavu, na kraju su me neki dečaci videli kako se valjam po obali i mučim i nekako smo zajedno uspeli da ga izvučemo iz hladne i nadošle reke. Pogača je bila nikad ukusnija. Onda nam je Lisica izvadio pisma pisana 1991. i 1992. godine. Intimna pisma koja je slao sestri pa mu ih je onda vratila i sada su – blago, blago koje nema ni Laguna ni Vulkan. Brdo pisama. Ništa divnije i orgininalnije i lepše u životu nisam video. Nadam se da ćemo u januaru da mu organizujemo jednu predobru izložbu sa crtežima, veslima, Debisijem, mapama, kalupima, pismima. A da ćemo na leto da odemo do Istre i Pule, da vidi baziliku, more, ljude, mozaike, to mi je novogodišnja želja.
Koliko je samo malo potrebno za radost: komad sira, vruća pogača, razgovor sa Lijom i krv u njegovom oku kao simbol ljudskosti.
Drobeno Stefan TićMi
