18. Jula 2018. | 12:39
Početna / Strip / Duboko i čvrsto

Duboko i čvrsto

Mišljenja o radovima Nine Bunjevac su podeljena. E sad, kod andergraund strip autora, ova rečenica nije retkost. Nekome je Gilbert Šelton fenomenalan, a nekome odvratan. Za Vostoka ljubitelji tvrde da kroz strip govori ono što se prećuti, a protivnici da kroz strip govori kako ne ume da crta. Stripovski glavni tok nekada prihvati svoju alternativnu braću zarad želje da zajedno guraju medijum napred, a nekada ih ismejava i omalovažava jerbo ne rade onoliko dobro koliko glavnotokovci.

Polaritet je standard u andergraundu, i počesto ume da bude potpuno neosnova. Međutim, kod Bunjevčeve je potpuno osnovan.

Pre nego što je izdala album „Otadžbina“ na nekoliko frontova, Bunjevac je na domaće tržište putem izdavača „Modesty Stripovi“ (ranije „Omnibus“) pre sad tačno sedam godina izbacila zbirku strip priča „Hladna kao led,“ koji je van zemlje pobrao dosta finih kritika, a u Srbiji naišao na prilično oštre reči. Valjalo bi baciti pogled na same stripove i videti o čemu je reč.

foto: Modesty Comics

Nakon pregleda svih osam kratkih priča, objektivno gledano može se podeliti na jedan veći plus i jedan neizbežni minus. Plus bi bio sam crtež Nine Bunjevac. Iz nekog razloga, svi andergraunderi vole da koriste matore Diznijeve i ine druge crtaće kao osnovicu za svoj crtež. Robert Kramb, Toni Milioner, pa i cela pančevačka postava alternativaca, svi maltene imaju isti kredo – ako to nije neka diznijevska živuljka sa dlakavim nogama i preteranim seksualnim nagonom, to nije za stavljanje na papir. Međutim, kod Nine je to malo drugačije. Kod nje se kombinuje ta estetika sa drugom, znatno klaustrofobičnijom. Naime, sem Zorke, najprominentnije žene-mačke u njenim radovima, sa sve njenom ekstenzivnom familijom, svi ostali ljudi izgledaju kao ljudi. Ali oni ružni ljudi, oni o kakvima se ne opevaju epske pesme. Selma iz priče „Pruža se prilika“ i bračni par iz „Prave stvari“ su savršeni prototipovi toga kako Nina kreira likove. Maltene su svi dežmekasti, odeblji, neimpresivni i „zaboravljivi“. I iskreno rečeno, ove dve priče možda najbolje udaraju u centar po pitanju toga kako Bunjevac doživljava svet. Imigracija je i dalje teška tema za razgovor, te bi valjalo dodati kako nema tog imigranta koji nije prolazio kroz neke nedaće. Oni na dnu, nažalost, završavaju kao Selma, na ulici i pod vlasništvom nekog makroa. Naravno, ima i gorih solucija, međutim Nina se opredelila za nedaće žene u novom, stranom i opasnom okruženju, i sudeći po detaljima ove i priče sa bračnim parom i gatarom, ove priče je verovatno prenela – u izmenjenom obliku sa dosta umetničke slobode, naravno – direktno iz stvarnih događaja koje je ili doživela, ili lično uočila.

Ovde treba pomenuti onaj škakljiviji deo, odnosno onaj deo koji je i doveo autorku u centar kontroverze u Srbiji. Dve konkretno priče, „Nameštaljka“ i „Avgust, 1976“, se direktno dotiču srpske kulture i donekle samih Srba. U prvom, Zorka, pomenuta žena-mačka i najprominentniji lik ovog strip-albuma, razgovara sa sestrom, a nama, čitaocima, pominje njenu porodicu u prilično negativnom i – opet, objektivno gledano – prilično infantilnom svetlu. Teško je sintagmu „njenog kretena sina zaljubljenog u fudbal“ shvatiti ozbiljno, jer realno, niko tako ne govori. Ta rečenica zvuči neprirodno čak i na engleskom, odnosno jeziku na kome je ovaj strip originalno i pisan. Averzija prema pravoslavlju i porodici je jedno (potpisnik ovih redova je agnostik i nema mnogo ljubavi prema organizovanoj religiji), ali je dovođenje tako ozbiljne teme na ovako nevešt način nešto sasvim drugo.

No taj deo nije toliko žacnuo javnost koliko priča „Avgust 1976“, koji počinje kao lična refleksija na oca i njegove greške, a preokreće se u objektivno netačnu i selektivnu kritiku srpskog društva. Autorki smeta netrpeljivost pojedinih Srba prema LGBT zajednici i etničkim manjinama, konkretno Romima. I naravno, tačno je da netrpeljivost postoji – uvek će postojati omanji segment ljudi koji će mrzeti neku grupaciju iz bilo kog razloga, pa čak i bez pravog razloga. I naravno, ne treba se baviti stereotipima. Ironija je u tome što je Bunjevac ovde srpsko društvo predstavila upravo stereotipno, kao gomilu klerofašista koja nosi urnebesno smešne transparente tipa „Vlast belim Srbima“ i „Cigani van Srbije“. Iskreno, nagledao sam se transparenata na domaćim protestima (mala digresija: kada je bio protest 2008-me godine protiv jednoglasnog proglašenja nezavisnosti Kosova, moja srednja škola je izašla da protestuje, a ortak i ja smo jedini nosili transparente – dva velika bela hamera, na mom je ćirilicom pisalo „Šapke Nambr 1“, a na njegovom „Oplodi me, Bobane“; bonus svakome ko pogodi odakle su dati citati), i transparenti pojedinih protestera umeju da budu prilično tupavi. Ali nikada do sada niko nije napisao ništa približno izrazu „Cigani van Srbije“, iz prostog razloga zato što se Cigani u Srbiji u apsolutnoj većini deklarišu kao Srbi.

foto: Modesty Comics

Dakle, objektivno gledano, ovaj deo stripa je netačan i nevešto predstavljen. Naravno, bilo je ne preterano kompetentnih strip kritičara koji su probali da opravdaju ove elemente, čak i do tačke apologije, međutim nemoguće je opravdati objektivno pogrešan pristup. I ovde valja ponoviti rečenicu „kako Bunjevac doživljava svet“, jer, za razliku od prve dve priče pomenute u ovom tekstu, ovde se vidi da Bunjevac nije direktno prošla kroz datu tematiku. Ovo nije kako autorka doživljava svet, već kako autorka vidi svet koji očito nije doživela. Nepristrasno rečeno, ovo je najslabiji deo albuma „Hladna kao led“.

Ostali delovi Zorkine „sage“, na primer, umeju da budu jako kvalitetni, ako se sporna epizoda donekle izuzme. Kod Zorke se vidi egzistencijalna stagnacija kakvu i njeni direktni oponenti doživljavaju. U jednu ruku žena-mačka napada konzumerističku kulturu, tradicionalni brak i porodicu, opsednutost televizijom i slavnim ličnostima, a sa druge strane licemerno i sama to praktikuje redovno. Njena opsesija Čipom od nje pravi tipičnu zaljubljenu šiparicu koja razmišlja o braku i porodici, iako sestri u lice kaže da je to ne interesuje. Njen usklik o ličnoj slobodi, kako „može da radi šta i kako hoće“, deluje šuplje kada se samo pogleda u kakvom samovoljnom zatvoru sebe drži – stan joj je premalen da zasluži da se pokaže u kadru, posao toliko nebitan da se pomene par puta u prolazu, a društveni život? Možda treći najsmešniji vic 2011. godine.

Neosporno je da je Bunjevac kvalitetna autorka. Dodatne ilustracije na kraju albuma to dokazuju. Ali je takođe neosporno da je u albumu „Hladna kao led“ realno omašila na par mesta. Pravo je pitanje da li treba u Srbiji objaviti strip koji negativno pokazuje društvo, bilo da je taj prikaz objektivno tačan ili, kao što je ovde slučaj, pogrešan? A odgovor je „treba“, iz više razloga. Za početak, uvređene osobe mogu zapravo da preispitaju svoj teren. Tačno je da su elementi poput smešnih transparenata plod neobaveštenosti, ali onda se čovek zamisli oko onih transparenata koji nisu, oko realnih problema koje srpsko društvo ima (LGBT narod i Romi i dalje imaju probleme, recimo).  Drugi razlog jeste razvoj samog autora. Bunjevac je otvoreno rekla da je maltene ceo pravac kojim je „Otadžbina“ trebalo da krene promenila nakon poseta Hrvatskoj, te posle i Srbiji, gde se sa tvrdokorne kritike kriminalaca prebacila na gledanje ka budućnosti i normalizaciji odnosa. Nemoguće je reći da odziv na „Hladnu“ nije uticao u nekoj meri na ovu odluku. I naposletku, srpski strip je imao i znatno gora izdanja svojevremeno, a igrom slučaja imamo izbor nekupovine dela koja nam se ne sviđaju.

Kako stoje stvari, „Hladna kao led“ ima očite mane u odnosu na „Otadžbinu“. Međutim, po mom mišljenju, crtež je vanklasno bolji ovde. Pripitomljena priroda „Otadžbine“ je zahtevala malo „topliji“ tuš i blaže šrafure. Ne ovde. Kakva god mišljenja imala, Bunjevac je ovde unela svu silinu olovke i pera, te nije ni čudo što je redovno radila ilustracije za silne antologije, festivale, edicije, itd. I to je u biti ovaj album – par gorkih trenutaka okruženi jakim crtežom koji ne oprašta.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).