19. Oktobra 2019. | 04:09
Početna / Magazin / Dušan Milijić: Dvoje lica protiv pisca

Dušan Milijić: Dvoje lica protiv pisca

SVI SMO PLOD NEČIJE MAŠTE I SVE JE PLOD NAŠE MAŠTE

Šta je zajedničko noveli Tajanstveni stranac Marka Tvena, komediji Šest lica traži pisca Luiđija Pirandela i romanu Sofijin svet Justejna Gordera?

Verovatno ništa osim – bujne mašte.

I vremenski i prostorno, ova su dela toliko udaljena da bi svako drugo poređenje moglo unapred biti okarakterisano kao apsurdno.

Ipak, u sva tri slučaja, mašta nije tu samo radi mašte kao takve, nego je iskorišćena u funkciji davanja odgovorâ na davno postavljena pitanja: ko smo mi; šta smo u kosmosu; da li smo možda, svako za sebe, centar univerzuma ili smo svi potčinjeni nečijoj tuđoj volji?

Pirandelo i Gorder pokušali su da na stara pitanja odgovore tako što su na scenu izveli, odnosno u priču uveli – književne likove koji su svesni svog fiktivnog postojanja. Kod Pirandela su to junaci drame koju je autor samo započeo a onda je na tek stvorene likove potpuno zaboravio, pa sada oni tragaju za novim piscem dostojnim da od njihovih sudbina načini novo delo; kod Gordera su to likovi iz romana koji su se odvažili na pobunu protiv sopstvenog autora ne bi li prekoračili naizgled skučeni svet odštampane knjige.

Kao najbolji vid borbe za izlazak iz fiktivnog sveta, Gorder je svojim junacima podario filozofiju, kako je jasno i naznačeno u podnaslovu – „Roman o istoriji filozofije“. Ipak, Sofijin svet nije udžbenik filozofije, štaviše može se reći da je to štivo i za one kojima filozofija nije najomiljeniji školski predmet, tako da može biti zanimljivo čak i onima kojima su filozofska razmatranja ništa drugo do gomila protivrečnosti i paradoksa bez mogućnosti da se to usaglasi i na kraju sagleda iz objektivnog, najobjektivnijeg mogućeg ugla. I sâm filozof po struci, Gorder u ovom romanu upravo i pokušava da iz nepristrasne razdaljine sagleda filozofska učenja od antike do današnjih dana kako bi iz raznoraznih naučnih misli izvukao ono što vredi i što bi se u praksi moglo primeniti na svakodnevni život, a sve s ciljem da se pronađe odgovor na večita pitanja i nedoumice: ko smi mi, odakle potičemo, da li smo samo slučajni i beznačajni prolaznici ili smo možda centar sveta, da li smo plod nečije mašte ili je sve oko nas samo plod naše mašte. Ovo jeste istorija filozofije, ali na jedan potpuno nov način, tako da slobodno mogu da je čitaju i oni koji ne gaje „ljubav prema mudrosti“.

Ono što naslovom uopšte nije naznačeno, a svakako je ključni problem romana, to je odnos između umetnika i njegovog dela, neraskidiva veza između pisca i njegovih izmišljenih likova. Tako Sofija i njen prijatelj filozof Alberto otkrivaju da su ništa drugo do plod mašte izvesnog majora koji piše roman za svoju ćerku. Od momenta kad dvoje junaka spoznaju ko su zaista, počinje njihova borba za svojevrsni izlazak iz romana, dakle neki vid revolucije protiv samog njihovog tvorca.

Da li je pisac, kao stvaralac jednog sveta, zaista toliko moćan da svoje junake obuzda i natera ih da čine samo ono što on poželi, ili možda junaci imaju izbora, pa čak i mogućnosti da utiču na svog tvorca i da njegovu prvobitnu nameru preusmere u svoju korist? Ovo se pitanje ne mora odnositi samo na izmišljene likove iz bajki i romana, nego i na pripadnike realnog sveta, jer skloni smo verovanju da u vasioni postoji neka ravnoteža i da je svaki događaj unapred određen, bez mogućnosti bilo kakvog našeg uticaja da izmenimo tok života i već zacrtanu sudbinu. Upravo zato i postoji umetnost, koja se ne definiše slučajno kao „antisudbina“ i koja, ako već nije u mogućnosti da se suprotstavi samoj sudbini, barem može da nam ukaže na razloge naše nemoći pred tajnama života i univerzuma.

Celo jedno stoleće pre Gordera, sličnom problematikom bavio se i Mark Tven u noveli Tajanstveni stranac, koja je, međutim, objavljena tek nakon piščeve smrti (i ni približno nije tako poznata kao dogodovštine dečaka Toma Sojera). Da bi razumeo princip prema kome je naš svet ustrojen, Tven je u Tajanstvenom strancu stvorio anđela koji se (to je zanimljivo!) zove Satana i koji na ljudski život gleda baš onako kako slon gleda na život pauka. I zaista, da bi se život sagledao na pravi način, mora se zauzeti jedan nepristrasan stav, a najbolje bi bilo kad bi sve moglo da se vidi iz dostojne razdaljine, jer stvari su tek tada mnogo jasnije. Pošto smo i sami deo jednog sveta iz kog ne možemo izaći, logično je što taj svet nikada nećemo objektivno sagledati, nego ćemo redovno sve videti iz sopstvenog, krajnje subjektivnog ugla. Mapu lavirinta možemo nacrtati samo ako smo izvan lavirinta, a ne dok smo zarobljeni u njemu. I čovečji um je, na neki način, zarobljen u lavirintu kosmosa i zato ne treba očajavati što nam neke tajne nikada neće biti dostupne, a sve i kad bi nam postale dostupne, verovatno nam ne bi bile razumljive. I dok Satana ne samo što zna svačiju sudbinu nego je i svestan da se unapred zacrtan put teško može izmeniti, ljudi i dalje veruju kako uvek, u svakoj situaciji, imaju izbora, te da svoj put određuju svojim postupcima u ključnom trenutku. Čak i da nije tako, za same ljude dobro je dok tako misle, jer kad bi svako imao predočeno kakav će mu biti život, onda sâm taj život više ne bi ni imao smisla, a svaka borba i želja za novim saznanjima izgubila bi svrhu.

Paralela sa Tajanstvenim strancem bila je potrebna i zbog pojma potčinjenosti, pošto je i u romanu Sofijin svet svako potčinjen nekome, i to prvenstveno umom, što je možda najteža vrsta pokornosti: Sofija i filozof Alberto plod su majorove mašte i njihovi postupci zavise od njegove volje, dok su major i njegova ćerka Hilde potčinjeni nekom drugom pripovedaču. Međutim, šta ako je i taj krajnji pripovedač, ustvari, samo plod nečije mašte i šta ako su svi čuveni filozofi, koji su nekada nesumnjivo živeli, ovom pričom postali potpuno podvrgnuti Sofijinoj mašti i volji? Dokle bi, i na jednu i na drugu stranu, moglo da se ode? Tu smo i mi, čitaoci, koji se u jednom trenutku preplašimo da nismo možda podređeni volji nekog lakomislenog pisca kome bi svaki čas moglo pasti na pamet da od našeg života napravi haos…

Brojna su pitanja koja ostaju nakon pročitanog Sofijinog sveta, pa čak i ono koje nam može delovati kao krajnje suvišno: ko je koga stvorio i ko o kome tu mašta? Jasno je naznačeno da major i njegova kćer Hilde sve vreme maštaju o Sofiji i Albertu, ali šta ako je obrnuto, šta ako je Sofija, u svojoj bujnoj mašti, sebe zamislila kao junakinju neke moderne bajke, a svog prijatelja filozofa predstavila sebi kao autora i upravitelja nad njenim životom? Šta ako su i major, i Hilde, pa i Alberto zapravo plod Sofijine mašte?

I dok kod Gordera naslućujemo i tu mogućnost, u Tvenovom Tajanstvenom strancu jasno spoznajemo ideju da sve oko nas i nije ništa drugo nego plod mašte, a osnovni stav je u sledećem: postojim samo ja, sve ostalo je san, prazan prostor. Iako naizgled suprotno, Gorderovo gledište može se shvatiti kao dopuna Tvenovog shvatanja, jer i jedno i drugo je, u zavisnosti od trenutka, preko potrebno čovečjem umu kako bi se bar malo približio nedokučivim tajnama sveta koji ga okružuje. Ako preteramo sa egocentrizmom i zaista umislimo da je sve okolo potčinjeno našoj volji, možda treba da se trgnemo i setimo: nismo li, ipak, i mi sami u vlasti nekoga ko nad nama upravlja kako mu se prohte? Zato je najbolje varirati između ova dva shvatanja i to je, ako ne jedini, a ono verovatno najznačajniji razlog što ih u međusobnom poređenju ne treba isključivati.

Negde na liniji između starog Tvenovog i docnijeg Gorderovog shvatanja stoji Pirandelova komedija Šest lica traži pisca, u kojoj nema neke velike dileme: izmišljena lica su tu, imaju svoj život, samo od toga treba načiniti nov pozorišni komad. Međutim, da li je ansambl sposoban da na sceni dostojno prikaže ono što se traži ili će lica otići razočarana nakon što shvate da nijedan glumac ne može da do detalja odigra onako kako je njih šestoro to zamislilo? Pirandelo se usudio da dovede u pitanje svaku pozorišnu adaptaciju, jer uvek možemo pustiti mašti na volju pa pomisliti kako dramsko lice (kad bi moglo da se oglasi iz teksta drame) ne bi bilo zadovoljno načinom na koji ga glumac predstavlja. Jedno je prvobitna piščeva ideja, drugo je režija, a sasvim treće je doživljaj samog glumca i njegovo razumevanje određenog lika, pa je zato ovo i svojevrsna šala na sopstveni račun: dramski pisac kritikuje pozorište u celini kako je nemoćno čak i pred željama izmišljenih likova.

Ta pobuna književnih junaka, smelo naznačena u Pirandelovoj komediji, dobila je dominantno mesto u Gorderovom romanu Sofijin svet. Dok Pirandelova lica ipak i dalje veruju da postoji autor koji ih je dostojan, kod Gordera imamo likove koji su se otvoreno suprotstavili piscu ne želeći da budu obične marionete niti da se pokoravaju tuđoj volji.

Da li su, međutim, književni likovi odista u tako lošem položaju kako se na prvi pogled čini? Nisu li, možda, fiktivni junaci moćniji od pripadnikâ realnog sveta? Imaju li pobunjeni likovi šanse da utiču ne samo na pisca, nego i na čitaoce, pa da se najzad realnost pokori volji fikcije?

Odgovor naslućujemo već iz govora jednog Pirandelovog lica, koje se otvoreno suprotstavlja upravniku pozorišta tvrdnjom da su likovi iz literature, premda nestvarni, ipak mnogo značajniji i istrajniji nego što su to stvarne ličnosti. Jednom stvoreni književni lik ostaje zauvek takav i ne može više da se promeni, a pritom ima moć da utiče na generacije i generacije čitalaca, i to hiljadama godina. I u Gorderovom romanu je jasno da izmišljena Sofija mnogo više utiče na stvarnu Hilde nego što Hilde uopšte može da utiče na jednom oformljenu Sofiju. Primetićemo da je i Tvenov izmišljeni Satana mnogo više uticao na realnog dečaka nego li ovaj na Satanu, premda na kraju i sâm Satana za sebe kaže da je samo plod dečakove mašte. Stvarne ličnosti sklone su svakojakim promenama, najčešće izazvane uticajem sa strane, premda će svako za sebe reći kako je imun na bilo kakav tuđ uticaj. Za izmišljene likove nema opasnosti da se promene, mnogi od njih su preživeli najrazličitije moguće epohe (čak i cenzure!) da bi i danas izazivali pažnju novih čitalaca. U tome se najbolje vidi pobeda nepokolebljive umetnosti i neukrotive mašte nad surovom realnošću, koja nam se pak čini tako nedokučivom, ali nedokučivom samo dok kroz fikciju ne budemo spoznali pravo lice stvarnog sveta.

Potpuni trijumf umetnosti uočavamo i kod Tvena, i kod Pirandela, i kod Gordera, svejedno da li se kao pobednik ističe stvaralac ili njegovi izmišljeni junaci. Umetnik sebe posmatra kao jedinu svetlu tačku usred mračnog praznog prostora koji tek treba ispuniti maštom, stvaralaštvom i plemenitim idejama. Ako umetnik ne poveruje da je centar univerzuma, njegova misija je unapred izgubljena, jer onda ne veruje ni u svoju moć da svet promeni na bolje, ne veruje da je sposoban da ostvari „antisudbinu“. (Nije slučajno što dečak iz Tajanstvenog stranca spoznaje „antisudbinu“ uz pomoć nekog ko se naziva Satana, jer niko drugi se ne bi ni usudio da tako olako ruši ustrojstvo i kalupe na kojima počiva jednolična i unapred zacrtana svakidašnjica. To, ipak, nije nikakav pakt sa đavolom, nego će pre biti iskorišćavanje pobunjenog anđela zarad istinske spoznaje sveta.) Sa druge strane, u trijumfu svojih izmaštanih junaka pisac prepoznaje svoju pobedu nad besmislom i prolaznošću, jer ako su uspeli da nadvladaju svog stvaraoca, ti likovi tek počinju da žive i svojim će prisustvom uticati na pokolenja i pokolenja čitalaca, bacajući tako zrake besmrtnosti i na samog pisca. Urotivši se protiv pisca, likovi su mu zapravo pomogli da ostvari cilj davno započete misije.

Poverujmo da će naša mašta učiniti svet boljim, ali i nastavimo potragu za svojim piscem, makar samo zato da bismo mu se smelo suprotstavili. Ako smo sposobni da svet zamislimo kao prostor koji tek treba da ispunimo svojim stvaralaštvom, imaćemo dovoljno bujnu maštu i da sebe spoznamo kao literarne junake, izmišljene a svemoćne.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Dušan Milijić

Dušan Milijić
Rođen u Knjaževcu 1987. Apsolvent srpskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Nišu. Piše eseje, književne kritike, recenzije i pesme, pomalo i poetsku prozu, kad naiđe inspiracija...Član je redakcije portala MINGL.