Zaboravljena zapovest: Nemoj voleti!
Da li je izvor naše inspiracije zaista vredan naših patnji?
Neće li izvor prestati da bude čist ako mu kažemo da je izvor?
Ne proističu li svi jadi iz toga što su ljudi zaboravili najvažniju zapovest: nemoj voleti!
Logična pitanja za nekoga ko bi da i iz najplemenitijeg osećanja izvuče materijalnu korist, a sasvim besmislena za jednog umetnika – ali kada ih postavi tvorac Patnji mladoga Vertera, Fausta i Marijenbadske elegije, onda su i takva pitanja vredna pažnje. Istina, ovako razmišlja ostareli gospodin Johan Volfgang kao junak romana Poslednja Geteova ljubav autora Martina Valzera, no činjenice nam govore da ni razmišljanja stvarnog pesnika Getea nisu bila mnogo drukčija od fiktivnih postupaka koji mu se pripisuju.
Biografija Getea kao literarnog junaka upravo je i zaokružena Valzerovim romanom, gde se upoznajemo sa trećom fazom pesnikova života. Prvu je fazu čitaocima predočio sâm Gete objavivši Jade mladoga Vertera, čime je u sebi ubio sve verterovsko i nakon toga krenuo drugim putem, praktičnim i lišenim bilo kakve sentimentalnosti, te se vremenom pretvorio u promišljenog političara kojeg zapažamo u romanu Lota u Vajmaru Tomasa Mana.
Opšte je poznato da su Stradanja mladoga Vertera autobiografsko delo, pa se kao najveći raskorak svakako uzima činjenica što se glavni junak na kraju romana ubija, dok sâm pisac, u stvarnom životu, nije bio tako suicidan: naprotiv, pred njim je tek bila ne samo književna, nego i politička karijera. Ipak, to tako izgleda ako se posmatra na ovozemaljskoj ravni, ali simbolično gledano, oružje kojim je pisac uništio prvobitnog sebe jeste upravo knjiga o Verteru i sva sentimentalnost koja iz nje izbija. Da ne bi zaista stradao zbog ljubavi, Gete je, vrlo mudro, izmislio nekog drugog da podnese tu žrtvu.
Raskrstivši sa jednim periodom svog života tako što ga je ovekovečio u popularnom romanu, sada ambiciozni Johan Volfgang kreće drugim putem, tamo gde je svako iskreno osećanje suvišno i gde se uspeh gradi ne samo gazeći preko drugih, nego još češće rušeći svoja dojučerašnja uverenja, pogotovu ako ona nisu u skladu sa trenutnim društvenim, političkim ili bilo kojim drugim nametnutim okolnostima.
Mnogo godina kasnije, kada Lota (prema viđenju Tomasa Mana, samoproglašenog Getea XX stoleća) bude posetila Vajmar, pred njom neće stajati melanholični zaljubljeni Verter, nego nedodirljivi i visokouvaženi tajni savetnik vojvode vajmarskog, stihotvorac prepun sujete i taštine, gospodin koji se hrani tuđim laskanjima. Nema više Vertera, zaista se sklonio da ne smeta ovom svetu koji se održava zahvaljujući ustaljenim građanskim konvencijama i materijalno obezbeđenim brakovima u kojima nema iskrene ljubavi.
Ipak, jednom Verter, opet Verter, i to onda kad se najmanje bude nadao: pod starost. Roman Martina Valzera mogao je da se zove i „Jadi starog Getea“, jer kako drugačije opisati sve ono što će naizgled nedodirljivi i za života priznati genij nacije doživeti kad se bude zaljubio u nekoliko decenija mlađu devojku? Nije li jadno gledati oronulog starca kako se udvara devojci koja ne uzvraća ljubav, mada likuje što je postala predmet obožavanja slavnog pesnika?
Naravno da sve deluje jadno i nepromišljeno, ali samo ako se posmatra iz ugla društva kome Gete svesno pripada, samo ako se posmatra iz ugla strogih pravila na kojima to društvo decenijama opstaje i čijem opstanku i sâm Gete doprinosi. Naravno, i pesnikova se pamet protivi takvoj ljubavi, ali srce je opet prevladalo i nadjačalo sve norme koje su uglednog tajnog savetnika i hvaljenog pesnika održavale na vrhu društvene lestvice. I kao što su nekada načinjeni Jadi mladoga Vertera inspirisani neodoljivom Šarlotom Lotom Kestner, tako se i sada budi pesnik koji će spevati Marijenbadsku elegiju posvećenu ljupkoj Ulrike fon Levecov. Nesputana poezija bar je na momenat pobedila dugogodišnju opreznu politiku.
Nemoćan da se suprotstavi osećanjima koja su od njega samog jača, a opet dovoljno iskusan da shvati kakve će neprilike njegovi ekspresivni gestovi proizvesti, u Geteu se suprotstavljaju zaneseni sanjar Verter i praktični iskusni političar. Dok prvi voli slobodno i bez predrasuda, drugi oprezno postavlja pitanje: da li je ona u koju je zaljubljen i koja je postala njegova inspiracija odista vredna svega toga.
Jedan umetnik, ako je već zaljubljen (a koji umetnik nije zaljubljen?) i ako iz te ljubavi crpe energiju za svoje stvaralaštvo, ovakvo pitanje nikada ne bi smeo sebi da postavi. Međutim, staro verterovsko iskustvo ugušilo je u Geteu iskrenog i pravog umetnika, pa njegova praktična strana ne odustaje od traženja leka protiv iskrenosti i sentimentalnosti.
I sasvim neočekivano, Valzerov Gete pronalazi lek u biblijskim zapovedima. Naime, on zaključuje da je na svetu toliko ljubavnih jada, patnji i stradanja samo zato što su ljudi navodno zaboravili najvažniju zapovest, koja bi trebalo da glasi: „nemoj voleti!“
Nije, nažalost, Gete jedini koji je spoznao ovu odbrambenu zapovest, jer upravo iz straha da ne dožive dobro poznatu verterovsku sudbinu, iz straha da ih njihova Lota ne ponizi, mnogi će u sebi svesno ugušiti svako iskreno osećanje verujući da bi ih baš ono sputalo u ostvarivanju praktičnih ciljeva. Čak i kad osete ljubav, skloni su da to ne priznaju, a ako u nekoj osobi prepoznaju nadahnuće za svoj rad, suzdržavaju se da joj to lično kažu, navodno pod izgovorom da izvor više ne bi bio čist, a zapravo iz straha da im se izvor ne naruga ako u njemu prepoznaju svoje pravo lice.
Postalo je zazorno biti zaljubljen, tako da se zapovest „nemoj voleti“ poštuje mnogo više nego što se to starom političaru-pesniku učinilo. Ponekad izgleda kao da se ljudi radije pridržavaju ove izmišljene zapovedi nego onih deset ozakonjenih.
Ljubav, ipak, ne podleže normama i naređenjima, a ako već u davna vremena nije doneseno pravilo koje bi u ljudima sputavalo bilo kakvo osećanje, sigurno je da zapovest „nemoj voleti“ treba biti ponovo zaboravljena, a najbolje bi bilo kad je se uopšte ne bismo ni setili. A sko je se i budemo pridržavali samo da bismo izbegli stradanje mladoga Vertera, neće nas mimoići patnje ostarelog Getea. Prepustimo se tim jadima, jer bez njih nema ni života, nema inspiracije, nema umetnosti…
