25. Avgusta 2019. | 13:51
Početna / Strip / Edit i vi

Edit i vi

Septembra ove godine navršiće se sedam godina od premijere prvog srpskog animiranog filma za odrasle „Tehnotajz: Edit i ja“, koji je izašao ravno osam godina nakon prvog izdanja stripa „Technotise“, koji mu služi kao osnovica. Naravno, priča iz pera Darka Grkinića i crteža Alekse Gajića nastala je nekih šest godina pre prvog albumskog izdanja, odnosno postoji prva, „prototip“ varijanta iste priče o Beogradu 2074. godine.

Šta je, zapravo, „Technotise“, sem prvog domaćeg stripa konvertovanog u dugometražnu animaciju? Pa, uz to je odlična SF priča smeštena na domaćem terenu, zabavni izlet u spekulativnu fikciju, akcioni film u malom. Uz to je i strip sa jasno definisanim glavnim ženskim likom, popularnom Edit M. Stefanović, koja je maltene (p)ostala zaštitni znak Gajića i sinonimna sa njegovim radom.

foto: Aleksa Gajić
foto: Aleksa Gajić

Ovo je zanimljiv spisak epiteta i opisa, iako je priča relativno jednostavna. Počinje sitnom epizodom iz domaće istorije, o sudaru Austrijanaca i Turaka osamnaestog veka prošlog milenijuma. Nastavlja se u Beogradu prožetom naučnim napretkom – hover-daske, digitalne napravice, futuristička odežda, poveća mašinerija i arhitektura o kakvoj se sanja i polemiše. Čitaoci upoznaju Edit, studentkinju oštrog jezika i neobuzdanog duha, a usput sreću i njenog momka Bojana, drugaricu Broni i ortake Jovana Vua, Herbalisa i Sonju. Svi do reda studentarija prepuna telesnog i duhovnog non-stopa. Zajedno u toku stripa odlaze na avanturu istraživanja novootkrivenog tunela koji vezuje Zemun i Kalemegdan – a iz vremena je pomenutog na početku pasusa – a završavaju usred konflikta prepunog intriga, pucnjave, eksplozija i krvi. Ili preciznije, jedne relativno prosečne intrige, nekoliko prosečno obilatih pucnjava, znatno pripitomljenijih eksplozija i tek malo krvi. Završava se dovoljno otvoreno da zagarantuje nastavak, ali taman zaključno da se ceo „Technotise“ može opisati kao epizoda neke interesantne SF serije.

Sve ovo – prosečna radnja, pomalo stereotipni likovi, pripitomljena akcija u odnosu na predložak – spada u retke mane ovog stripa. „Technotise“ je i crtački i scenaristički poduhvat kakvog retko kada ima. Grkinić (a i Gajić; njegovo prisustvo u scenariju je nezaobilazno i vidi se na kilometar) savršeno alternira između studentskog slenga i „tehnoblebletanja“, a uz to i nešto uštogljenijeg govora biznismena i krimosa koji obuhvataju gro sporednih uloga. S obzirom da je strip Gajićev diplomski rad, prisustvo studentskog sociolekta nije neobjašnjivo i savršeno je očekivano, ali se samim tim javlja onaj realizam koji naučnoj fantastici daje taj dodatni šmek i balansira fantastične elemente sa činjeničnim.

Autentični govor nije jedina vrlina „Technotise-a“. Gajić je još u tom ranom periodu znao da uhvati govor tela i da ga svede na osnovne elemente koji se automatski prepoznaju i sa kojima čitalac može da se poistoveti. Scene spolnih odnosa nisu predstavljene kao na renesansnim slikama, niti su surove i sirove kao u andergraund stripovima; ovde su, paradoksalno s obzirom na stil crteža, realistične u smislu da prikazuju seks prirodno, sa sve omaškama i bez lažne idealizacije. Zadovoljstvo na najbazičnijem telesnom nivou. Naravno, ove scene nisu jedino što se ističe među telesnim reakcijama likova. Vrištanje, mrštenje, bol, smorenost, strah, oduševljenje – sve to je gazda-Gajić maestralno izvukao i predstavio svetu u svoj sopstvenoj slavi.

foto: Aleksa Gajić
foto: Aleksa Gajić

Ovo vodi do prikaza akcionih scena. Iako su pripitomljene u odnosu na predložak priče, kao što je pomenuto negde gore u tekstu, u njima se svejedno oseća kinetika. Svaki prethodni kadar teče u sledeći, nema trenutka kada nije jasno šta se dešava. Veliki broj crtača (među njima i pojedini visokokotirani u svetu devete umetnosti) često imaju poteškoća u prikazivanju pokreta, prvenstveno zbog same prirode stripa kao medijuma. Ovo se daje nadomestiti različitim tehnikama (linije kretanja, repetitivni kadrovi, pokret u kadru pokazan kao sekvenca od nekoliko trenutaka „zamrznutih“ u prostoru i vremenu, itd.) i nije nerešivo. Gajiću to nije nužno. Iako se povremeno i posluži gorenavedenim tehnikama, kadrovi su mu sami po sebi dovoljni da iskaže u kom pravcu teče akcija i kog tonaliteta je jedna scena u radnji.

Konačno, tu je humor. A prava draž humora je ubosti onih nekoliko trenutaka kada čitalac ne očekuje smeh. Primera radi, postoji jedna scena između Broni i jednog rmpalije koja uključuje odlazak u WC, i sama interakcija bez teksta je dovoljna da izmami smeh. Što ne znači da „Technotise“ nema i svojih ozbiljnih trenutaka, iako najbolje zablista upravo kada je neozbiljnost u centru pažnje.

Još jedan interesantan detalj jeste to da je „Technotise“ uvek dobijao propratni materijal po svom stripovskom izlasku. Uz prvo izdanje stripa, paralelno je na televiziji puštan spot „Bombona“, rađen u istom stilu sa Edit u prvom planu, a za koji je muziku komponovao Gajić lično. Dopunjeno izdanje, izašlo par meseci pred premijeru filma, je dobilo dodatnu strip pričicu o upoznavanju Edit i Bojana, a van toga su išle i razglednice, majice, kalendari, figurica Edit… Film je, naravno, bio šlag na torti. A kad je šlag u najmanju ruku podjednako kvalitetan kao ostatak torte, znate da slavite najbolji rođendan ikada.

Valjalo bi zatvoriti ovaj tekst jednom scenom iz samog stripa. Dvoje studenata lete na hoverbordovima i prolaze ispred Narodne skupštine noću. U jednom jedinom kadru uspešno je uhvaćen trenutak kada se SF i svakodnevni život toliko stapaju da je nemoguće ne zamisliti tako nešto za pedesetak godina. U biti običan trenutak, običan koliko bi bio da su umesto na hoverbordovima bili na skejtovima, ili na biciklama. Naravno, trenutak sličan tom – Edit na hoverbordu ispred „Pobednika“ – odabran je za naslovnicu dopunjenog izdanja, ali je više simboličan, vozdignut. Ovaj ispred Skupštine je prizemniji, bliskiji, saosećajniji. Ne postoje reči koje adekvatno mogu da opišu tu sliku, sve i da ih je hiljadu. A ta sinergija onovremenskog i kontemporarnog upravo je ono što „Technotise“ „Technotise-om“ čini.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).