FEBRUARske pozorišne premijere i gostovanja u Beogradu

Sudbina Vladislava Petkovića Disa (1880-1917), jednog od ukletih pesnika ovog podneblja, višegodišnja je inspiracija Aleksandra Jugovića: roman Disharmonija objavio je 2005. godine, a sada se ovoj temi vraća u drami Utopljene duše. 

Više o premijernim predstavama:
KOREŠPODENCIJA, Zvezdara Teatar, scena Bata Stojković u 19.30h
Borislav Pekić

Reditelj: Gorčin Stojanović
Igraju: Branislav Lečić (Simeon Njegovan – Lupus), Slavko Štimac (Simeon Njegovan – Hadžija), Anica Dobra (Milica Njegovan), Joakim Tasić (Simeon Njegovan – mladi gazda), Jelena Stupljanin (Juliška Tolnaj), Branko Vidaković (Šamsika Tot i ostali)
Dramatizacija: Borislav Mihajlović Mihiz, Scenograf: Gorčin Stojanović, Kosimograf: Lana Cvijanović, Koreograf: Irena Šarović 

Roman „Zlatno runo“ Borislava Pekića svojim obimom (preko 3000 stranica) vremenskim obuhvatom (desetina vekova), brojem ličnosti (nekoliko stotina) svakako je najzamašniji roman celokupne srpske književnosti, a svojim literarnim, intelektualnim i eruditnim kvalitetima jedan od najznačajnijih. Epistularna komedija „Cincari ili Korešpodencija“ dramatizacija je jednog dela ovog romana, dela koji obuhvata nekoliko meseci iz kraja 1847. i početka 1848. godine – kada je cincarska porodica koju ovaj roman stvara i prati prestajala da bude gurbetski arumunski genos Njagoa i počeo da se pretvara u značajnu trgovačko-čaršijsku srpsku firmu „Simeon Njegovan i sin“. Dramatizovani odlomak, iako deo velike celine, autonoman je, da se percipirati i pratiti nezavisno i dovoljan je sam sebi.
„Uz soglasije auktora“ i njegovu prijateljsku podršku preduzeo sam da ovaj deo romana, pisan isključivo u obliku prepiske, dramatizujem u obliku korespondentske, epistularne komedije. Namera mi je i želja da čuvam u dramskom obliku prirodu ovog štiva: ne dakle da se prepiska pretvori u scenu, nego upravo obrnuto, da se scena pretvori u prepisku. Novina ovog oblika je u isti mah i privlačan izazov, ali i avantura puna prepreka i teškoća. Ova dramatizacija sačinjena je tako da posluži kao osnov i da se ispita mogućnost prepiske kao čiste teatarske forme. U njoj ličnosti opšte putem poruka, bez neposrednog kontakta, na distanci prostornoj, vremenskoj, pa i psihološkoj. U neposrednu scenu, u direktan dijalog se ulazi samo onda kada prepiska u nju uvede. Funkciju kratkih, brzih replika ovde zamenjuju telegrami, monologa duga pisma, a fabula komedije, njeni zapleti i raspleti obrazuju se ritmom korespondencije. Epistularno saopštenje u ovoj dramatizaciji treba da bude  osnovni element dramske komunikacije. U prepisci i jak efekat biva smiren i ohlađen, spontanost i iskrenost ispovesti prolazi kroz trezvenu čistku formulisanosti; taktika, hipokrizija i kurtoazija su bitni psihološki činioci. Karakteri se formiraju ne toliko akcijom, koliko saopštavanjem u akciji, motivi se motivišu, a namere iskazuju ili prikrivaju iskazom. Jednom rečju prepiska kao teatarska forma zahteva iznalaženje čitavog niza posebnih načina teatarskog izražavanja.
Postoje, razume se, mnogi načini da se ovako, korespondensko kazivanje uznemiri, učini živim, brzim i atraktivnim. Mnoga od tih sredstava su korišćena, a valjaće iznaći nova i drugačija. Namerno nisam u ovu dramatizaciju unosio intervencije i didaskalije te vrste, uveren da u ovom eksperimentalnom poslu valja ostaviti punu slobodu reditelju i ansamblu da ispitaju sve mogućnosti i iznađu najbolja rešenja. Borislav Mihajlović- Mihiz

MESEC DANA NA SELU, Jugoslovensko Dramsko Pozorište, scena Ljuba Tadić u 20h

Režija: Iva Milošević 
Igraju: Mirjana Karanović (Natalija Petrovna),Svetozar Cvetković (Mihailo Aleksandrovič Rakitin),Marko Janketić (Aleksije Nikolajevič Beljajev), Milica Gojković (Veročka), Branka Petrić, Marko Baćović, Srđan Timarov, Milena Vasić, Dubravko Jovanović, Irfan Mensur, Bojan Lazarov, Marija Klanac, Relja Vasić/Pavle Orlić
Scenografija: Gorčin Stojanović, Kostimografija:Boris Čakširan, Kompozitor: Vladimir Pejković, Dizajn svetla: Dejan Draganov

Slavni komad I. S. Turgenjeva i jedan od najlepših dela ruske književnosti, Mesec dana na selu prvi put je postavljen u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 1951, što je bila 14. premijera od osnivanja teatra. Uloga Natalije Petrovne bila je poverena Savi Severovoj. Pored brojnih vrhunskih ruskih glumica, među kojima je i Olga Kniper Čehova, Nataliju Petrovnu igrale su i Ingrid Bergman i Helen Miren i to dva puta, na Brodveju i Vest Endu.

Šta je zalјublјenost? Pustolovina, želјa, ushićenost, zadivlјenost.
Kada smo zalјublјeni, duša kao da se budi iz duboke usnulosti i doživlјava svoje proleće. To je nešto poput drugog rođenja koje nam uliva osećanje da ranije pravog života nije ni bilo. Kontrola razuma biva uzdrmana. Događa nam se nešto veliko, nečuveno.
Čak i kada je uglancan sjajem blagostanja, ušuškanosti u rutine i navike, društvene priznatosti, život može delovati sivo. Kolotečina. Ponavlјanje. Sve je poznato i zato dosadno.
Čeznemo da nas nešto ili neko odnese odavde, odvede na drugo mesto. Da li smo tada prijemčivi za lјubav? Ili bar lјubav kao ideal? Kao odluku? Da li lјubav može biti odluka? Ako je odluka, da li je to onda lјubav? Ako je odluka posledica volјe, da li je volјa za lјubav istovremeno i mogući razlog za neostvarenje lјubavi?
Da li je osećanje dosade plodno tlo za zalјublјivanje? Da li je život za one koji imaju postao previše lak? Da li je ta lakoća izvor dosade ili usamlјenosti? Je li u pitanju glad za doživlјajima?
Ljubav je misterija. Zalјublјen čovek je veličanstven u svom zalјublјeničkom ludilu, ali je i smešan. Da li lјubav čoveka istovremeno uzdiže u njegovoj lepoti i ogolјava bedu njegove egzistencije
Za nekoga je izvor nade u bolјu budućnost, za nekoga je zanos u kojem privremeno izgubi sebe, da bi se potom ponovo uspostavio. Neko biva razočaran, neko pristaje na iluziju, neko je zahvalan što se zahvalјujući lјubavi ponovo osetio živim.
Sve ove priče, sva ova pitanja, mislim da otvara ovaj komad. Pokušaćemo da se zapitamo, a ne da presuđujemo. Iva Milošević

Premijera: 11. oktobar 2017.

Režija: Marko Torlaković
Igraju: Aleksandra Pleskonjić, Saša Torlaković, Vanja Nenadić, Aleksandar Vučković, Branislav Jerković, Srđan Aleksić, Pero Stojančević, David Tasić Daf, Ivana V. Jovanović, Ervin Hadžimurtezić, Marko Marković, Nemanja Bakić

U Srbiji radnici izvršavaju samoubistva po fabrikama ne bi li državi i građanštini skrenuli pažnju na bedne plate, otkaze, partijska zapošljavanja, izrabljivačku satnicu, pljačkašku privatizaciju, fašistički odnos vlasnika nad zaposlenima, logoraške uslove rada. Koliko je obešenih radnika potrebno? Zašto niko ne reaguje? Čuda ne postoje!
U ovakvim okolnostima pozorište mora biti društveno odgovorno, u protivnom ono je samo građanski komoditet preko kog se zatucanoj masi serviraju zabava i konformizam. Tranzicioni vakuum nam je omogućio da postanemo ono što Gi Debor naziva društvom spektakla. U društvu spektakla zabava se proteže od Guče do ajfona. Nemojte iste sadržaje tražiti i u pozorištu. Nemojte ulaziti u pozorište ako niste spremni da se suočite sa društvenom i političkom stvarnošću. Ako inače niste spremni da se suočavate, nemojte uopšte izlaziti iz svojih toplih domova jer ste suštinski društveno neupotrebljivi. Ako vam je preko glave ovakvih tema onda pomerite guzicu pa nešto promenite. Čuda ne postoje. Morate ih stvarati sami i za njih se boriti. Marko Torlaković

Komad, koji je Direnmat napisao po Strindbergovom delu „Mrtvački ples“ ima odličnu strukturu i obrađuje odnose u braku, kao izvor sukoba, a u njemu mogu da se prepoznaju i mladi bračni parovi i oni koji su dugo u braku. Ima dosta i smeha i ironije i cinizma i gorčine i na kraju ipak i ljubavi. Najteže nam je bilo da pronađemo dobar žanr kroz koji ćemo sve to predstaviti, da dirne, jer to je priča o tragičnosti, prolaznosti u braku i uopšte o ljudskim sudbinama. Jovana Krstić

Igraju: Marija Babić, Boris Mitrović, Dimitrije Prodanović, Milena Božić, Gordana Đokić, Miloš Lazarov, Milan Krstić, Predrag Grujić, Vahid Džanković

Galeb, kakovog do sada nismo imali priliku da vidimo, svečana je diplomska predstava studenata IV godine glume Akademije umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Andreja Šepetkovskog i prof. Milana Neškovića.
Uz Ujka Vanju, najpoznatije delo Antona Pavloviča Čehova, komedija Galeb, predstavljala je, u vreme kada se pojavila, prekretnicu u razvoju dramske književnosti i beg od tradicionalnih formi. Ova inspirativna, neverovatno duhovita, ali i potresna svevremena priča o neuzvraćenim ljubavima, promašenim životima, pozorištu, književnosti, neutoljivoj i pogubnoj gladi za slavom, lutanjima stvaralaca i nadama da će stvorenim delom ostaviti dragoceni, autentični  i večni pečat, po ugledu na Tvorca, ali bez uzdanja u Njega, obrađena je do sada na hiljade načina, na svim meridijanima.