16. Decembra 2018. | 04:03
Početna / Film / Film: Cargo (2017)

Film: Cargo (2017)

Više puta do sada sam spomenuo da je Australija pravo malo blago što se tiče nezavisnih filmova. Njihove produkcije se ne bave previše promocijom, vodeći se parolom da će kvalitet svakako dopreti do ljudi koje to zanima. Poslednji u nizu zanimljivih projekata je Cargo, koji je dugometražna verzija hvaljenog kratkog filma iz 2013. godine, a obe verzije potpisuju Ben Hauland i Jolanda Remke. Činjenica je bi retko ko čuo za ovaj film da ga Netflix, nezvanični spasilac indi projekata, nije pokupio.

Na samom početku filma upoznajemo tročlanu porodicu koju čine Endi (Martin Freeman), Kej (Susie Porter) i njihova ćerkica Rosi. Oni se voze brodićem kroz ruralnu Australiju i ubrzo shvatamo da to njihovo putovanje nije produkt zabave ili želje za pustolovinom, nego potreba za preživljavanjem. Svet je doživeo neku vrstu zombi epidemije, kopno je prepuno žrtava, a oni su bezbedni na brodu, iako imaju problema sa nestašicom namirnica. Jednom prilikom, Endi primećuje napušten brod, sa koga donosi veću količinu hrane, a taj postupak će njihovu situaciju dovesti iz loše u goru…

Priča filma Cargo je zanimljiva, jer se u post-apokaliptičnom svetu bavi likovima i njihovim emocijama, a ne akcijom i jurnjavom za zombijima. Ljubitelji tradicionalnih filmova ovog tipa svakako neće biti zadovoljni što se potencijal vezan za zombije ne koristi previše, nego ga autori svesno zapostavljaju u korist nekoliko zaista jakih emotivnih udaraca. Atmosfera je napeta, sa osećajem konstantog straha, kao i sa velikom usamljenošću koja je njegov produkt. Moram naglasiti da su događaji u filmu uglavom mračni, pa će vas ostaviti u depresivnom raspoloženju.

Problem sa odličnim kratkim filmovima je što nisu uvek materijal za dugometražni projekat (iako ima izuzetaka), iz prostog razloga što njihove priče funkcionišu baš zbog toga što su kratke. Pretvaranjem materijala u dugometražni film se na odličnu premisu dodaju scene i dijalozi, koji neretko deluju kao višak. U slučaju filma Cargo, dodaju se brojni snimci australijske divljine i uspori se tempo priče, što može biti kontraproduktivno – dok su neki mišljenja da je to plus zbog uverljivosti i osećaja tenzije, drugi će ipak misliti da je to do lošeg scenarija i rezultira dosadom.

Što se mene tiče, ja sam se našao negde između, sa stavom da bi petnaestak minuta kraće trajanje bio pun pogodak – ne zato što sam hteo da se film što pre završi, nego zato što se često ne događa ništa. Zbog tog praznog hoda se kvari tempo i lako se gubi osećaj tenzije, koji se (ne)uspešno gradi. Predeli australijske ravnice su fantastično uhvaćeni, u punom sjaju svoje lepote i prostranosti, ali razumem zašto ljubiteljima zombi filmova ti snimci nisu potrebni. Gledaoci će čak ostati uskraćeni i za razloge zbog kog je izbila epidemija, što je praktično greh u zombi filmovima, dok je ovde pun pogodak.

Film se bavi univerzalnim temama, kao što su dobrota ljudi, koju poseduju i u najgorim momentima, i dokle su ljudi spremni ići kako bi zaštitili svoje najmilije. Odnos između Endija i male Rosi je predstavljen za svaku pohvalu i verujem da će pojedinim gledaocima izmamiti po koju suzu. Martin Frimen ima reputaciju kao komični sidekick, ali ovoga puta pruža ozbiljan i složen performans, kao očajnički otac koja pokušava da njegova porodica preživi. Praktično, ovaj film je njegova monodrama i vidljiva je Endijeva evolucija od zabrinutog izgnanika do mučenika. Malobrojna glumačka ekipa je bila na visini zadatka, a dve bebe su predstavljale lik male Rosi, koja je beskrajno simpatična.

Cargo je mračan post-apokaliptični triler u kome zombiji igraju sporednu ulogu, a akcenat je stavljen na humanost – autori svesno žrtvuju akciju u korist jakog emotivnog utiska.

Izvor: filmskerecenzije.com

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Mihailo Todorović

Mihailo Todorović
Učenik Prve kragujevačke gimnazije specijalno informatičkog odeljenja. Voli video igre, filmove i druženje. Hobi su mu sviranje gitare, plivanje i usavrsavanje engleskog jezika.