I.
Kućica u cvijeću, trava oko nje, ako bih imala …
- Molim vas, još ste djevojčica, tako mladi, skoro dijete, ja ne mogu više, samo trčim, umorna sam od svega, sve moram sama, govorila joj je njena majka.
To su bila vremena kada se radilo po cijeli dan, deset i više sati. Baka, njena majka, je radila cijeli svoj život u fabrici duvana. Tada niko nije pitao radnike kako žive, kako mogu majke iz fabrike preživjeti sa petoro i više djece. Važno je bilo, samo, da je posao završen.
Bakin muž, pjevač, lutalica i avanturista je otišao bez riječi. Udala se mlada, familija se protivila, ali on je bio njena prva i poslednja ljubav. U fabrici duvana je počela raditi sa šestnaest godina, s tim, da je sav novac davala svojim roditeljima. Radila je šest dana u sedmici, dvanaest meseci godišnje, skoro pedeset godina za jednu malu dnevnicu. Kada je navršila trideset godina pogledala se u ogledalo i shvatila da je od one lijepe djevojčice ostalo jako malo.
Ipak, bila su vremena religioznih praznika, nije bilo radija i ljudi su svako veče šetali po korzou, družili se i bili bliski.
Nedjelja je bila slobodan dan, leti bi otišla do rijeke na kupanje, po neki put i do sela kod ujaka.
I tako je moja baka napunila trideset godina, umorna od rada, ljudi i života. Za mužem koji je pobegao ostale su dve male djevojčice, različite kao dan i noć. Starij, Marijana, je bila realista. Moja majka Ruža je bila drugačijeg karaktera od malena. Puna energije i ludosti.
Sestre su se loše slagale ima koliko se baka trudila oko njih, nije bilo kraja svađama.
Godine su prolazile i djevojčice su rasle kao žito.
- O bože, mama, zar ne znaš, Ruža već ima momka,a nije joj ni petnaest godina, govorila je Marijana.
- Ti ćeš govoriti o meni, pogledaj sebe, niko neće ni da te pogleda, tako si ružna, odgovarala bi moja majka i odlazila ponovo u grad.
Da, Ruža, Ružica, takvo ime joj je odabrala moja baka. Možda zato što su pred malom kućom uz rijeku uvijek cvetale hortenzije. Kad baka nije mogla više raditi oko njih, ostala je samo trava.
- Čuj, Ružo, da li je istinato što kaže tvoja sestra, ljutila se baka.
- I da je istina, koga briga, tvrdoglavo bi odgovarala moja majka.
- Zar te nije sramota!
- Pa čega, zar da sve dane sedim tu i čekam, da mi mladost prođe kao brzi voz?! protivila se moja majka.
- Dosta, skrati priču, i radi nešto oko kuće, kao boga te molim!
Starija Marijana se na to zlobno smejala.
- I ti, Marijana, prihvati se nekog posla, zar sve moram sama!
