BUDALA
Bila jednom neka Vlada.
I u Vladi Premijer.
Ne bog zna kakva Vlada, niti bog zna kakav Premijer.
Ali vladali, i on upravljao.
Nije baš vešto upravljao, jer ni ministri ga nisu mnogo slušali, mada on to nije ni primećivao, a i kad jeste, mislio je da je to zbog njihove nestručnosti.
Nestručni sigurno jesu bili, ali niti su to oni mogli s’vatiti, još manje su zbog toga bili samovoljni prema Premijeru.
Jer je i nad Vladom, i nad Premijerom, bio Predsednik.
Ne baš zvanično, nego stvarno, a zvanično je Vlada bila odgovorna Skupštini, a realno je njome upravljao Predsednik.
Tako su ministri: finansija, privrede, poljoprivrede, turizma, kulture, – ma i ostali -, uzimali, kakda, kako i koliko, – kredite, pozajmice, grantove -, uzimali pare, novac, sredstva, – uzimali ih mnogo, nebrojeno, neograničeno, – koliko je ko htio i mogao -, uzimali sa jednom namenom, a sve je to završavalo sa drugom sudbinom.
Crnom za ta sredstva, a svetlom za uzimaoce, jer je to sve, ili barem veći dio, završavao kod njih, njihovih porodica i rodbine, a naravno, ponajviše kod Predsednika i njegovih bližih. Jer da nije, ne bi ni oni mogli ni mrvice da uzmu.
Samo Premijer nije uzimao ništa, sem plate, mada je on znao šta rade neki ministri, a i sam je povremeno potpisivao Predsednikove račune, jer tako mu je govorio Predsednik:
„Sve je to za naše dobro!“
A on je Predsedniku verovao. Veoma. Doduše, to „naše“, on je s’vatao kao „opšte“, ali nije Predsednik kriv za njegovu neinventivnost.
Koga bog stvori kao budalu, taj se njemu može i žaliti.
Drugi mu niko nije kriv.
Tako i Premijer.
Počeše da mu govore, iza leđa: „Vidi budale! Ništa sebi ne uzima!“
Pa, i Predsedniku nekako dođe žao, i on ispriča jednom, da prenese drugom, a da preko trećeg to dođe do Premijera.
I stiže to do njega.
Reču mu taj, dobar poznanik, onako taktično, kako sa naivčinama valja:
„Znaš, trebao bi, povremeno, nešto para, da usmeriš negde, gde ti misliš da odgovara!“
Ponada se poznanik da je dovoljno taktičan, a savršeno razumljiv.
I zbilja, Premijer začuđeno odgovori:
„Vidi, u pravu si! Kako mi to nije palo na pamet? Baš ti hvala!“
Sve je bilo sređeno, i Predsednik je to saznao.
I ostali, naravno.
Sad su čekali da vide šta će Premijer učiniti.
Ne prođe mnogo od tog razgovora, a Premijer nađe način da pomogne jedno malo pozorište.
„Pozorište?!“ svi se začudiše, ali dobro“neka je počeo, polako će i na prave stvari doći“!
Tako su mislili, a i govorili između sebe.
No, vreme je prolazilo, mala pomoć, malom pozorištu se ustalila, čak je i Premijer odlazio u njega, gledao predstave.
„Pa, on stvarno pomaže nekakvo pozorište?!“
„Je li on s uma sišao?!“
„Je li on budala?!“
„Nepopravljiva!“ reče Predsednik.
I smeniše Budalu.
Na njegovo mesto dođe ko je znao gde pare treba da idu.
Mada, ni para uvek, ni zauvek.
Utanji sve.
Ruke navikle da grabe, sad nemaju zašta da se dohvate.
Predsednik besni, a Vlada povila glavu pred njim.
Tek, Predsednik naglo zastade.
„A šta mislite da vratimo Budalu?!“ Ministri ga sa radosnom nadom pogledaše.
Ali ni Budala – nije baš tolika.
Ne pristade!
Goran Stevin
Goran Stevin satirična priča
