~*~
Ovaj roman poljskog pisca H. Sjenkjeviča (W pustyni i w puszczy) nosi jedno od onih zvučnio i intrigantnih imena u nekoj plejadi klasičnih avanturističkih romana, a potencijalne čitaoce, koji su nešto i čuli o njemu, navodi na to bi po značaju i atmosferi mogao komotno da stane u vrstu sa npr. Kiplingovom Knjigom o džungli, sa prikazom brojnih Tarzanovih dogodovština u ovoj ili onoj verziji, sa nekima od čuvenih romana Divljeg zapada od Dž. F. Kupera ili Karla Maja, kao i -zašto da ne, pustolovinama gospodara Darkvuda, jednog od najupečatljivijih junaka sveta stripova, Zagora. Priča zaista pruža vrlo uzbudljivu i zgusnutu atmosfere, zanimljive obrte, prikaze borbe za preživljavanje, a navodi i na razna razmišljanja o čovekovoj prirodi i iskušenjima, mada je dobrim delom protkan i nekim tendencioznim diskursom.
Henrik Sjenkjevič (Henryk Sienkiewicz, 1846 – 1916) jedan je od izdanaka poljskog slobodarskog i intelektualnog duha koji su svojoj domovini i svom narodu, pod tuđinskim pritiskom i uskraćene državnosti, na osobit način putem kulture i nauke podizali dostojanstvo i značaj na međunarodnoj sceni. Sjenkjevič, možda najpoznatiji po romanu Quo vadis? (Nobelova nagrada!), preminuo je neke dve godine pre nego što se Poljska vratila u red slobodnih zemalja. I sam je bio veliki putnik po Evropi i Africi, te je osim raznih dokumentarnih dopisa i putopisa uložio nadahnuće i u roman na koji se sad osvrćemo.
Uglavnom se obraćamo onima koj su roman već čitali, sa potrebom da razmotrimo neke moralno-psihološke i kulturološke aspekte romana, ali ćemo im, kao god i onima koji se tek upoznaju sa delom, pružiti kratak podsetnik/ rezime fabule. Dakle, priča počinje u oblasti Sueckog kanala, 80-ih godina XIX veka, kada je u susednom Sudanu bio aktuelan oslobodilački (ali i surovo zanesenjački) pokret pod vođstvom Mohameda Ahmeda Mahdija;
Glavni junaci su četrnaestogodišnji dečak Stanislav (uglavnom označen po nadimku: Staša, u nekim redakcijama i Staš, Stasio) Tarkovski,
Poljak, i mala Engleskinja, osmogodišnja Nel (Neli, Nela) Raulison. Staša je prikazan kao vrlo otresit deran, živog duha, uspešan u nauku i talentovan za jezike, veoma privržen i zaštitnički nastrojen prema Neli koja, već zbog toga što je manja i što je devojčica, deluje tako krko i nežno u odnosu na njega (kasnije, na putešestvijama, moraće da prebrodi i nekoliko naleta groznice) Njihovi očevi su inžinjeri koji imaju odgovorne zadatke u vezi sa radovima na Sueckom kanalu i drugim vodnim područjima u Egiptu. Rekosmo, to je vreme mahdijevskog pokreta u Sudanu protiv britanske vlasti, a i protiv egipatske, koja je pod njihovim snažnim uticajem (Mahdijevci i derviši čak pogrdno nazivaju Egipćane Turcima, koji im i behu gospodari, direktno i indirektno, do nekoliko decenija pre)
Jednom prilikom, očevi dobiše višednevni terenski zadatak, uz dogovor da im kasnije deca uz pratnju iziđu u susret na dogovorenom mestu – sa decom kreće i Nelin veliki pas Saba, kao i stara crna služavka Dina, koja je kasnije umrla od bolesti i iscrpljenosti; međutim, beduini iz pratnje se pokažu kao prevrtljivi (Hamis, i njegovi pomoćnici Idriz i brat mu Gebr) te okreću povorku u pravcu Sudana! (Kartum i Fašoda) Naime, namere su bile da se, uz očekivanje velike nagrade, deca predaju lično Mahdiju, ili suprugu jedne njegove rođake, Smajinu, – Smajinova žena Fatima je pre toga sa decom pritvorena u Egiptu, što bi se po nekoj recipročnosti upotrebilo kao adut uz činjenicu da je grupa Britanaca i drugih Evropljana bila zatočena u Sudanu. (Naravno, i kod dece se javljaju nada i pretpostavke da bi, ako već ne mogu da pobegnu ili ih potraga ne oslobodi, mogli izdejstvovati da budu oslobođeni uz pozamašnu otkupninu, ali na trenutke bi se reklo i da se njihovi otmičari vode nekim višim, verskim i strateškim razlozima… ) Međutim, stigavši nakon napornog puta u Fašodu, (Mahdi nije hteo da boravi u kartumu koji su, veli, “nevernici već dovoljno uprljali”!) beduini uviđaju da neće baš biti izdašno nagrađeni, a nisu našli ni Smajina, te nastavljaju dalje put, u nadi da će se sresti sa malopre pomenutim, pa da vide šta će dalje. – Mahdiju lično deca nisu bila potrebna ni za kakve planove – mlađani Poljak se i susreo lično sa velikom vođom, koj je bio razočaran njegovim odbijanjem da primi islam, ali donekle i zadivljen njegovom iskrenošću i hrabrošću; ipak, perući ruke od njihovog mogućeg stradanja, “velikodušno” šalje decu da nastave put sa beduinima.
Jedan od bitnih obrta nastaje kada mala povorka u jednom klancu nailazi na lava! Beduini prepuštaju Staši da upuca lava, pošto ga snmatraju (s pravom) za najvisprenijeg u baratanju tim oružjem, i on uspeva da pobedi zver… ne oklevajući mnogo potom da pušku upotrebi i protiv svojih otmičara! Naravno, trenutak mučnine… ali put se nastavlja… sa nadom da se dospe ili u Abisiniju, ili na neku teritoriju koja je neosporno pod kontrolom velike Britanske imperije – do obala Mombase, do obala Indijskog okeana…. Pri tome s njima ostaje dvoje mladih crnaca koji su prethodno bili robovi beduina, a snjima je, naravno, i pas Saba. Put se, dakle, nastavlja uz sve opasnosti i neizvesnosti koje takva pustolovina nosi – pretnja od gladi, žeđi i bolesti, visoke temperature i ostale prilike i neprilike, susreti sa divljim životinjama . . . Na brojnim stranicama imamo niz primera snalaženja oko lova i pripremanja hrane, nalaženja i uređivanja skloništa, sve uz pomoć mladog crnca Kalija – vrlo odanog, ali i sklonog raznim hirovima i praznovericama, i tihog i uzdržanog devojčeta po imenu Mea. Takođe ima sjajnih opisa prirode uz navođenje mnogih naziva biljnih i životinjskih vrsta, uz izazov da se u pogledu geografije još mnogo toga istraži i sistematizuje.
Bitan je i momenat kad Staša u jeednom izviđanju nailazi na već teško bolesnog švajcarskog istraživača Lindea, a bilo je očigledno da se ne piše dobro ni crncima iz njegovog okruženja, koje je, usled ujeda muve ce-ce, već bila zahvatila bolest spavanja! Nakon nekoliko susreta, Linde ispusti dušu, ostavivši Stašinoj iscrpljenoj grupi veću količinu hrane, lekova, oružja i razne opreme. Pridružio im se i crnac Nasibu koji služio Lindea. Ovako okrepljeni i opremljeni, grupa je krenula u dalje putešestvije, pri čemu im se čak pridružio i jedan slon kojeg su pripitomili i nazvali ga King. Počeli su da nailaze i na sela urođenika, dok nisu stigli najzad u zemlju Va-hima kojom vlada Kalijev otac. I to je mogla biti jedna stepenica ka popravljanju njihove situacije, ali se isprečio i rat sa susednim srodnim plemenom Samburi! Staša je morao i u to da se umeša, naravno vodeći računa o elementarnoj Nelinoj bezbednosti. Nakon nekoliko bojeva, poglavice plemena ginu, nakon čega se borbeni moral raspršuje te sledi izmirenje (to možda biva i mnogo lakše nego u mnogim civilizovanijim, savremenim društvima!) Kali, naravno, nasleđuje presto, ali i odano odlučuje da, i uz lično učešće, belom gospodaru obezbedi pratnju za nastavak puta. Staša je upotrebio i nekoliko signalnih raketa iz Lindeove ostavštine, a kad se nakon uspostavi neka povratna toga se sreće sa dvojicom starih znanaca, jednim engleskim oficirom i jednim doktorom. Dalje je bilo skoro rutinski sprovesti decu do Port Saida, i pružiti im radostan susret sa očevima. Nakon desetak godina povremenog dopisivanja, dvoje mladih su se i venčali, nastanivši se najpre u Engleskoj, a potom u Poljskoj.
– NASTAVIĆE SE –
